Tamo negde mora da postoji nada

57. BITEF

Balkanski region je jako složen prostor pun političke dvosmislenosti: isprepletane istorije, zamršeni narativi ratnih trauma. To je visoko naelektrisan pejzaž. Budući da je „Sunce i more” fluidno delo koje teži da reaguje na lokalni kontekst, veoma je intrigantno istražiti gde će se, i na koji način ova koegzistencija manifestovati i percipirati. Srbija je mesto rođenja Marine Abramović, ikone umetnosti performansa, pa možemo da kažemo da dolazak u Srbiju donosi dodatno uzbuđenje i istorijske veze.

Ovako je Vaiva Grainite, jedna od autorki opere-performansa „Sunce i more”, najavila za „Politiku” gostovanje ove litvanske predstave u Beogradu. Ova nagrađivana opera-performans biće izvedena večeras i sutra uveče u više termina u UP „Cvijeta Zuzorić” kao šesta premijera aktuelnog 57. Bitefa. Za litvansku predstavu „Sunce i more” koja traje sat vremena, vlada najveće interesovanje bitefovske publike. Svetska premijera opere-performansa „Sunce i more” održana je na 58. Bijenalu u Veneciji, gde je nagrađena „Zlatnim lavom” za najbolje nacionalno učešće. O tome sa kakvim interesovanjem dolazi na Bitef, Lina Lapelite, takođe jedna od autorki opere-performansa „Sunce i more”, kaže:

– Upoznala sam neke posebne ljude iz Srbije u svom životu i konačno sam u mogućnosti da dođem i otkrijem njihovu zemlju. Volela bih da možemo da ostanemo duže da bismo istražili pozadinu dominantnih političkih narativa koji često zanemaruju mnoštvo važnih glasova i mišljenja koji odjekuju u određenim oblastima.

Predstava „Sunce i more” smeštena je na plaži, u pesku, gde ljudi, koje bismo tipično sreli u ovakvom javnom prostoru, zapravo tretiraju problem klimatske krize i ekoloških katastrofa u bujajućem kapitalizmu.

– Polazna tačka u ovom našem performansu bila je da nastavimo da radimo sa glasovima koji mogu da predstavljaju drugačije narative, kao i u našem prethodnom radu, operi „Želim Vam prijatan dan” za deset kasira, uz zvuke supermarketa i klavira. Za „Sunce i more”, kao naš drugi zajednički projekat, tragali smo za situacijom koja bi omogućila suživot različitih pojedinaca, lišenih svojih socijalnih okruženja. Plaža je bila uverljivo mesto koje nam je, onda, ponudilo dva ugla posmatranja: fizički, da se posmatra odozgo iz perspektive sunca, i konceptualni, da tema budu klimatske promene. Zapravo, klimatske promene su prejednostavan opis, samo delo dotiče mnogo više suptilnih tema poput telesne politike, inkluzivnosti, dominacije i dokolice – otkriva intrigantna Lina Lapelite, dok Vivia Grainite naglašava da je bilo zanimljivo pronaći odgovarajući ton umetničkog izraza: kako se potpuno pozabaviti važnom i globalnom temom klimatske katastrofe na „nežan i lagan” način. Lokacija je sunčana, muzika je zabavna, tekst obrađuje svakodnevne teme, istovremeno je ironičan i melanholičan. Katastrofa pulsira u vazduhu, umesto da bude izložena pravo u lice.

– Zemlja postaje sve toplija za život. Dakle, sunce, glavni junak našeg komada, je kontroverzni karakter. Spajanje teme klimatskih promena sa okruženjem plaže intuitivno je delovalo kao savršen spoj, iako smo morale naporno da radimo da bismo sebe ubedile da možemo da igramo u nedidaktičkom režimu. Činjenica da ljudi pevaju dok nose kupaći kostim je formalno smešna i pomaže da se tema učini lakšom – primećuje Rugile Barzžukaite, treća autorki opere-performansa „Sunce i more”.

Ova predstava privukla je veliku svetsku pažnju učešćem na 58. Bijenalu u Veneciji. Temperamentna Vivia Grainite konstatuje da Venecija, koja ne samo da je jedan od gradova najsklonijih ekološkim katastrofama, već i grad koji manifestuje kontrolu čovečanstva nad onom drugom prirodom, bila je savršena pozadina za „Sunce i more”.

– Kao neko ko dolazi iz male zemlje i ko je umetnik koga ne zastupaju velike galerije, učestvovanje na Bijenalu je bio veliki izazov. To je značilo da je naš paviljon bio na periferiji festivalskog centra, a komunikacija ograničena na naš mali tim i skroman budžet. Zaista, tokom dana za medije, pre zvaničnog otvaranja, imali smo vrlo malo posetilaca. Rekli smo svojim pevačima da će tako biti sve vreme, da će uvek biti više njih nego publike. Ali činjenica da smo bili u Veneciji, predstavljali svoju zemlju, imali podršku lokalnih vlasti i bili okruženi predivnim izvođačima, već je bilo ogromno dostignuće. A onda se, u narednih nekoliko dana, sve preokrenulo. I pre nego što je „Zlatni lav” dospeo u naše ruke, ljudi su se raspitivali po Veneciji tražeći „Litvaniju”: redovi su prestali da se formiraju tek posle poslednjeg izvođenja: pet meseci se predstava izvodila dva puta nedeljno, devet sati dnevno… Oslanjanje na naš snalažljivi duh doveo nas je daleko, što je doprinelo našem uverenju da mora postojati nada tamo negde… – podvlači Lina Lapelite i otkriva do kakvih spoznaja su došle propitujući problem ekoloških katastrofa:

– Iako smo naučile da koegzistiramo i pregovaramo među sobom dok smo radile zajedno na ovom delu i nosile se sa temom klimatskih promena, stalno smo se podsećale da živimo na planeti koja je tlo za saradnju, da klimatske promene nemaju granice, da samo moramo da naučimo kako da se otarasimo ega, da živimo jedni sa drugima i da stvarno marljivo radimo. Pametni gestovi mnogo doprinose većoj slici, naša pojedinačna osvešćenost govori o potrebi da stvorimo bolje mesto i imamo bolje politike. Konzumerizam je počeo sam sebe da troši i uništava: ima mnogo prostora za insistiranje na osvešćenijim i manje štetnim ponašanjima.

Pojedinac ne može, tvrdi Rugile Barzžukaite, mnogo toga da uradi po pitanju ekološke katastrofe. Ono što bi moglo biti od pomoći jeste da vodimo računa kada donosimo važne odluke, kada glasamo ili (pr)ocenjujemo političare, da učimo da slušamo i da pregovaramo o važnim pitanjima.

Iako sve tri umetnice potiču iz različitih umetničkih okruženja, insistirale su na zajedničkom radu. O principu njihovog umetničkog spoja, Vivia Grainite kaže:

– Ulaganje napora u slušanje drugog i spremnost da radimo u maniru isprepletenog ekosistema. To nas je nateralo da zavisimo jedne od drugih i da se umetnički usklađujemo dok radimo zajedno.

Rugile Barzžukaite kaže da svaka od njih ima odvojena kreativna polja na kojima imaju potpunu kontrolu. Sa druge strane, njihova zajednička saradnja bazira se na „trijalogu” i kompetencija svake od njih je jednako važna za realizaciju vizije.

Uz nekoliko tona peska koji služi umesto tradicionalne pozornice, predstava „Sunce i more” prepoznatljiva je i po tome što prostor u kojem se izvodi transformiše u pravu malu plažu. To je i te kako zahtevno u tehničkom smislu, budući da sa svojom predstavom gostuju na različitim stranama sveta: u Njujorku, Los Anđelesu, Rimu, Londonu, Helsinkiju, Santjagu de Čileu...