Beskućnici – život na rubu margine

Neprijatan miris. Nagomilane kese đubreta popunjavaju ćoškove podzemnog prolaza. Duž njega, uz veseli zvuk gitare, iskidani pokrivači, prljavi dušeci, kartoni, stare cipele, majice i duksevi. Na samom izlazu nalazi se njen dom, konstantno okružen bukom autobusa, sačinjen od jednog kartona, jorgana i jastuka. Pored se nalazi kutija, postavljena tu za svaki slučaj, ukoliko neko poželi da udeli koji dinar. Snežana Stojanović je jedna od nekoliko hiljada ljudi koji žive na ulicama glavnog grada. Ona već mesece provodi pored autobuske stanice na Zelenom vencu.

– Ovde sam jer su nam srušili kuću. Život je težak, nemam šta da jedem dok mi neko ne da novac. Samo se nadam da će mi nekada biti omogućen prostor u kom ću moći da spavam. Godinama ne idem kod lekara jer nemam zdravstveno osiguranje – kaže kratko Snežana Stojanović.

Biti beskućnik u Srbiji, pored života na ulici, znači živeti u potpunoj socijalnoj izolaciji. Većina nema dokumenta, samim tim ni socijalnu ni zdravstvenu zaštitu, isključeni su iz popisa stanovništva, a prihvatilište gde mogu da potraže privremeni smeštaj ima samo nekoliko stotina kreveta. Ljudi koji žive na ulici svakodnevno se suočavaju sa diskriminacijom i stigmatizacijom, i život i zdravlje su im ugroženi. U beskućnike spadaju i oni koji ne žive na otvorenom, ali žive u objektima koji nemaju grejanje, vodu i struju.

Evropske zemlje su već uveliko pristupile rešavanju ovog problema, i kao najefikasniji se pokazao model bezuslovnog omogućavanja smeštaja onima kojima je potreban, pa tek onda traženje zaposlenja.

Prema procenama organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava, u Srbiji ima 20.000, a u Beogradu 5.000 beskućnika. Uprkos ustaljenom mišljenju da su uzroci ovog problema bolesti zavisnosti ili psihički problemi, Vuk Vučković, iz Centra za razvoj socijalnih politika – „Klikaktiv” kaže da su ljudi koji danas spavaju na ulicama glavnog grada takozvane žrtve tranzicije.

– Kad se menjao sistem, oni su ostali bez posla, i samim tim bez primanja – kazao je on i dodao da je pored njih prisutan i znatan broj onih koji su bili na ratištima devedesetih. Istakao je da na ulicama ima ljudi sa duševnim problemima i bolestima zavisnosti, ali da to nije primarni uzrok, nego posledica beskućništva.

Katarina Bogdanović, iz organizacije „ADRA Srbija”, smatra da su uzroci beskućništva sistemski.

– Ekonomska, stambena i socijalna politika države, potpuna prepuštenost stanovanja tržištu, nedostupnost sistema socijalne zaštite, preniska finansijska sredstva koja se ulažu u taj sistem i siromaštvo – navodi Bogdanovićeva.

Ovom problemu najizloženije su marginalizovane grupe kao što su: stari, žene, deca, radnici i radnice sa nesigurnim ugovorima i poslovima, mentalno i fizički bolesni, osobe sa invaliditetom, mladi koji izlaze iz ustanova socijalne zaštite, bivša osuđena lica, Romi, migranti, pripadnici LGBT zajednice...

Život na ulici stvara brojne zdravstvene probleme, a njihovo saniranje je onemogućeno nedostatkom pristupačne zdravstvene zaštite.

– Mnogi beskućnici nemaju lične karte, i zbog toga ne mogu da koriste nijednu uslugu socijalne i zdravstvene zaštite i ne mogu da budu popisani. Istakla je da se popis stanovnika, kad je reč o beskućnicima, ne odvija na adekvatan način. Po popisu iz 2011. godine, na ulici živi 445 ljudi, a prema našim procenama taj broj je 10 puta veći.

Popis stanovništva iz 2011. godine je definisao beskućništvo kao primarno (život na ulici) i sekundarno (život u šupama, podrumima i drugim improvizovanim objektima). Prema rezultatima, najveći broj beskućnika živi u Beogradu – navela je Bogdanovićeva.

Mnogi beskućnici često menjaju mesto gde spavaju. Kad završe na ulici, budu na njoj neko vreme, onda odu kod nekog prijatelja ili rodbine, pa opet na ulicu. Zbog stalnog menjanja mesta sistem ih ne prepoznaje, napominje Vučković i ističe da je kod žena beskućništvo teže vidljivo kao problem.

– Beskućnice su i žene koje su prinuđene da ostaju u nekim teškim odnosima da bi imale krov nad glavom – rekao je on i dodao da mnogi beskućnici ne mogu da izdrže na ulici više od nekoliko dana jer to je jako iscrpljujuće i zato mnogi traže neko mesto za spavanje, na primer podrum neke zgrade…

Tipičan beskućnik – muškarac između 55 i 59 godina

Prema rezultatima popisa iz 2011. godine, tipičan beskućnik je muškarac starosti između 55 i 59 godina, niskog obrazovanja, nezaposlen ili zaposlen na slabo plaćenom poslu. U grupi primarnih beskućnika najviše je sredovečnih muškaraca i žena od 45 do 49 godina, a svaki deseti je stariji od 70 godina, dok su kod sekundarnih najbrojniji mladi i 23 odsto ih je starosti do 14 godina.

Prihvatilište bez dovoljno kreveta

Snežana Stojanović, beskućnica, nikada nije bila u prihvatilištu, jer kako kaže, mesta su uvek popunjena.

Vučković je naveo da u Beogradu postoji samo jedno Prihvatilište za stara i odrasla lica u Kumodraškoj, i ono ima 104 kreveta. U njemu boravak traje do šest meseci. Zimi se otvaraju privremena prihvatilišta sa 30 do 40 mesta, ali kad otopli ona se zatvaraju.

Prvo smeštaj pa zaposlenje

Program „Housing First” je do sada dao najviše rezultata. Ljudima se prvo obezbedi adekvatan smeštaj, pa se tek onda traži zaposlenje. Teško da mogu da rade ako nemaju krov nad glavom.

Ovaj program ili programe slične njemu su primenile brojne evropske države. Finska je rešila beskućništvo obezbeđujući smeštaj odmah i bez preduslova onim građanima kojima je potreban. Vlada je pretvorila skloništa za beskućnike u stambene jedinice, u kojima postoji osoblje koje im pruža usluge i podršku. Te jedinice su raspoređene tako da stanari budu smešteni u sigurnim naseljima, i da budu blizu centrima za zapošljavanje.