Бескућници – живот на рубу маргине

Непријатан мирис. Нагомилане кесе ђубрета попуњавају ћошкове подземног пролаза. Дуж њега, уз весели звук гитаре, искидани покривачи, прљави душеци, картони, старе ципеле, мајице и дуксеви. На самом излазу налази се њен дом, константно окружен буком аутобуса, сачињен од једног картона, јоргана и јастука. Поред се налази кутија, постављена ту за сваки случај, уколико неко пожели да удели који динар. Снежана Стојановић је једна од неколико хиљада људи који живе на улицама главног града. Она већ месеце проводи поред аутобуске станице на Зеленом венцу.

– Овде сам јер су нам срушили кућу. Живот је тежак, немам шта да једем док ми неко не да новац. Само се надам да ће ми некада бити омогућен простор у ком ћу моћи да спавам. Годинама не идем код лекара јер немам здравствено осигурање – каже кратко Снежана Стојановић.

Бити бескућник у Србији, поред живота на улици, значи живети у потпуној социјалној изолацији. Већина нема документа, самим тим ни социјалну ни здравствену заштиту, искључени су из пописа становништва, а прихватилиште где могу да потраже привремени смештај има само неколико стотина кревета. Људи који живе на улици свакодневно се суочавају са дискриминацијом и стигматизацијом, и живот и здравље су им угрожени. У бескућнике спадају и они који не живе на отвореном, али живе у објектима који немају грејање, воду и струју.

Европске земље су већ увелико приступиле решавању овог проблема, и као најефикаснији се показао модел безусловног омогућавања смештаја онима којима је потребан, па тек онда тражење запослења.

Према проценама организација које се баве заштитом људских права, у Србији има 20.000, а у Београду 5.000 бескућника. Упркос устаљеном мишљењу да су узроци овог проблема болести зависности или психички проблеми, Вук Вучковић, из Центра за развој социјалних политика – „Кликактив” каже да су људи који данас спавају на улицама главног града такозване жртве транзиције.

– Кад се мењао систем, они су остали без посла, и самим тим без примања – казао је он и додао да је поред њих присутан и знатан број оних који су били на ратиштима деведесетих. Истакао је да на улицама има људи са душевним проблемима и болестима зависности, али да то није примарни узрок, него последица бескућништва.

Катарина Богдановић, из организације „АДРА Србија”, сматра да су узроци бескућништва системски.

– Економска, стамбена и социјална политика државе, потпуна препуштеност становања тржишту, недоступност система социјалне заштите, прениска финансијска средства која се улажу у тај систем и сиромаштво – наводи Богдановићева.

Овом проблему најизложеније су маргинализоване групе као што су: стари, жене, деца, радници и раднице са несигурним уговорима и пословима, ментално и физички болесни, особе са инвалидитетом, млади који излазе из установа социјалне заштите, бивша осуђена лица, Роми, мигранти, припадници ЛГБТ заједнице...

Живот на улици ствара бројне здравствене проблеме, а њихово санирање је онемогућено недостатком приступачне здравствене заштите.

– Многи бескућници немају личне карте, и због тога не могу да користе ниједну услугу социјалне и здравствене заштите и не могу да буду пописани. Истакла је да се попис становника, кад је реч о бескућницима, не одвија на адекватан начин. По попису из 2011. године, на улици живи 445 људи, а према нашим проценама тај број је 10 пута већи.

Попис становништва из 2011. године је дефинисао бескућништво као примарно (живот на улици) и секундарно (живот у шупама, подрумима и другим импровизованим објектима). Према резултатима, највећи број бескућника живи у Београду – навела је Богдановићева.

Многи бескућници често мењају место где спавају. Кад заврше на улици, буду на њој неко време, онда оду код неког пријатеља или родбине, па опет на улицу. Због сталног мењања места систем их не препознаје, напомиње Вучковић и истиче да је код жена бескућништво теже видљиво као проблем.

– Бескућнице су и жене које су принуђене да остају у неким тешким односима да би имале кров над главом – рекао је он и додао да многи бескућници не могу да издрже на улици више од неколико дана јер то је јако исцрпљујуће и зато многи траже неко место за спавање, на пример подрум неке зграде…

Типичан бескућник – мушкарац између 55 и 59 година

Према резултатима пописа из 2011. године, типичан бескућник је мушкарац старости између 55 и 59 година, ниског образовања, незапослен или запослен на слабо плаћеном послу. У групи примарних бескућника највише је средовечних мушкараца и жена од 45 до 49 година, а сваки десети је старији од 70 година, док су код секундарних најбројнији млади и 23 одсто их је старости до 14 година.

Прихватилиште без довољно кревета

Снежана Стојановић, бескућница, никада није била у прихватилишту, јер како каже, места су увек попуњена.

Вучковић је навео да у Београду постоји само једно Прихватилиште за стара и одрасла лица у Кумодрашкој, и оно има 104 кревета. У њему боравак траје до шест месеци. Зими се отварају привремена прихватилишта са 30 до 40 места, али кад отопли она се затварају.

Прво смештај па запослење

Програм „Housing First” је до сада дао највише резултата. Људима се прво обезбеди адекватан смештај, па се тек онда тражи запослење. Тешко да могу да раде ако немају кров над главом.

Овај програм или програме сличне њему су примениле бројне европске државе. Финска је решила бескућништво обезбеђујући смештај одмах и без предуслова оним грађанима којима је потребан. Влада је претворила склоништа за бескућнике у стамбене јединице, у којима постоји особље које им пружа услуге и подршку. Те јединице су распоређене тако да станари буду смештени у сигурним насељима, и да буду близу центрима за запошљавање.