Kad izbori zakucaju na vrata

Tražili su izbore do kraja godine, imaćemo izbore 17. decembra – parlamentarne, pokrajinske i beogradske, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavljujući da će parlamentarne izbore, koji su u njegovoj nadležnosti, raspisati 2. novembra. Tako je stavio tačku na sve dileme o datumu glasanja. Učinio je to u trenutku kada su se opozicionari koji su tražili izbore baš uneli u objašnjavanje kako se neće usuditi da ih raspiše, mada ni sami u to nisu verovali.

Vučić je još pre mesec dana rekao da bi pomenuti izbori mogli biti „održani najranije 17. decembra”, a svako ko se ozbiljno bavi politikom znao bi da je odluka već doneta, i to još početkom septembra. To je, doduše indirektno, najavio ministar finansija Siniša Mali 5. septembra na onoj sednici srpskog parlamenta s pištaljkama i vuvuzelama. Mali je tada najavio da će budžet za narednu godinu biti pred poslanicima za nekoliko nedelja, ko se imalo razume u kalendar u tome bi video znak da će izbori biti u decembru, budući da se nikada u istoriji obnovljenog višestranačja nije dogodilo da se budžet za narednu godinu usvaja u oktobru. Možda Malog, zbog nesnosne buke, nisu čuli, ali predlog budžeta za narednu godinu je stigao u parlament 6. oktobra, a kad se tome dodaju silne ostavke gradonačelnika, uključujući i beogradskog, svima je moralo biti jasno da su izbori pred vratima.

Nisu, naravno, naši opozicionari politički nepotkovani, i oni su videli da će izbora biti, pa su već 11. septembra Demokratska stranka, Stranka slobode i pravde i Zeleno-levi front ultimativno zahtevali „raspisivanje parlamentarnih i beogradskih izbora do kraja godine”. Kad već znaš da će do glasanja sigurno doći, najpametnije što možeš da uradiš je da to predstaviš kao svoj ultimativni zahtev, „inače ćemo se na ulici za to izboriti”. Vlast se, naravno, pravila „luda” da ne razume hoće li opozicija raspisivanje ili održavanje izbora, pa smo danima slušali o „nepismenim opozicionarima”, a opozicija je dokazivala kako vlast pokušava da se na proceduralnim stvarima „spasi od neminovnog poraza”. Iako je Vučić rekao da je on razumeo šta se traži, ova rasprava je potrajala, ali kad je vrag odneo šalu, što će reći kad su krenule ostavke gradonačelnika, opozicionari su otvorili novu temu – izbori će biti pokradeni.

Pošto su „utvrdili” da opozicija sigurno pobeđuje, ali da će vlast pokrasti izbore, prešlo se na dogovore i pravljenje strategije za „odbranu izborne pobede”, a braniće je na ulici. Doduše, pominjana je i neophodnost dobre kontrole izbora, pronalaženje 5.000 kontrolora, kako se krađa ne bi desila, ali je tome posvećeno vrlo malo pažnje. Uostalom, već je utvrđena „krađa”, pa su, takoreći, rezultati glasanja potpuno nebitni.

Onda se, na nesreću svih nas, Srbije i Srba s KiM, desila Banjska, što je opozicionarima poslužilo kao šlagvort za nove priče kako se „Vučić neće usuditi da raspiše izbore” jer mu to neće zapadni zvaničnici dozvoliti ili zato što zna da će ovo loše uticati na rejting vlasti zbog spoljnih pritisaka i pretnji sankcijama Srbiji. Baš na dan kad je Vučić obelodanio da će izbori, definitivno, biti 17. decembra, Zdravko Ponoš, predsednik vanparlamentarne stranke Srbija centar (Srce), „objasnio” je u jednom intervjuu kako Vučić „sad verovatno radi učestala istraživanja javnog mnjenja, proučava ih, razmišljajući kako da ispliva iz krizne situacije”. Ponoš je kazao: „Pritisci iz Evrope su snažni, pretnje sankcijama nisu naivne. On nije u lagodnoj situaciji, ali je pitanje da li mi znamo to da iskoristimo na odgovarajući način, da se spremimo za izbore kako valja, sa ciljem da pobedimo.”

Ponoš se nije baš proslavio s prognozama o Vučićevim potezima, budući da je tvrdio da će predsednik uveče 3. aprila prošle godine, čim se završe izbori, uvesti sankcije Rusiji, što se sve do današnjeg dana nije desilo, a čini se da ni njegovi saborci koji su tražili izbore nisu potrošili nijedan minut na to kako da privuku građane da glasaju za njih. Mnogo više su se, čini se, bavili time kako da ovu tešku situaciju za Srbiju, ne za Vučića, iskoriste „na odgovarajući način”, pa su se bacili na pisanje pisama na razne adrese. Tako su viskom predstavniku EU za spoljnu politiku Đuzepu Borelju poslali pismo sa zahtevom da, povodom događaja u Banjskoj, „EU uvede sankcije Aleksandru Vučiću i njegovim saradnicima, a ne Srbiji”. Ovo sasvim sigurno nije način za privlačenje birača. Koliko god se trudili da objasne kako se sankcije ne bi uvodile građanima, to je zaludan posao. Nema tih sankcija koje se mogu uvesti „Vučiću i njegovim saradnicima”, a koje ne bi pogodile građane. Znamo iz iskustva.

Dan pre nego što je Vučić saopštio da će se definitivno glasati 17. decembra, prozapadna opozicija je iskoristila jedno novinarsko pitanje, njima naklonjenog medija, američkom ambasadoru Kristoferu Hilu, „da li razgovara sa opozicijom o pomeranju izbora”, za žestoke reakcije i tvrdnje kako vlast od američkog ambasadora traži da utiče na pomeranje izbora. Hil je kazao da on glasa na Floridi, a ne u Srbiji, te da se ne meša u izbore. Bilo bi lepo kad bi se toga stvarno i pridržavao. Što se naših prozapadnih opozicionara tiče, deo njih je juče počeo da dokazuje da Aleksandar Vučić „po Ustavu ne može da bude nosilac izborne liste”, drugi objašnjavaju kakvo je zlo spajanje izbora, naravno, i oni su protiv toga da Vučić bude nosilac... Šta nude građanima? Ko bi to znao. Još nismo čuli. Ne stižu da nam kažu. Prezauzeti su pisanjem pisama zapadnim zvaničnicima, ambasadorima, „krađom” izbora, protestima zbog „krađe”... Vlast pravi spisak svega što je uradila, šta će i kako će uraditi. Bavi se građanima, a oni su ti koji odlučuju. Na izborima 17. decembra u Srbiji. Ne na Floridi, Vašingtonu, Briselu...