Od „domca” do uspešnog sportiste i studenta

Tomislava Vukomanovića, sada stasalog dvadesetdvogodišnjeg mladića iz Banjaluke, roditelji su napustili kada je imao samo tri meseca. Od tada živi u Domu za nezbrinutu decu „Rade Vranješević”. Iako zna ko su mu roditelji, nije u kontaktu sa njima. Ipak, kako kaže, mnogo ih poštuje jer su mu podarili život.

Za „Politiku” kaže da se emotivno i životno vezao za ljude koji su svakodnevno uz njega i sa kojima gaji prisan, porodični i prijateljski život. Zahvaljujući njima, nikada nije poklekao pred izazovima koje je život jednog „domca” stavljao pred njega. Krenuo je u pravom smeru, smeru sporta i obrazovanja. Profesionalno se bavi boksom i upisuje četvrtu godinu Fakulteta fizičkog vaspitanja i sporta u Banjaluci, na kojem ima status vrhunskog sportiste.

Planira, kako kaže, da nakon odbrane diplomskog rada položi razliku ispita, kako bi dobio i zvanje diplomiranog sportskog menadžera. Boravak u Italiji, u koju je otišao preko jedne od organizacija koje pružaju podršku deci bez roditelja, iskoristio je da nauči italijanski jezik. Osim ovog, govori i engleski koji je naučio tokom školovanja.

Ovaj skromni mladić kaže da sport voli od kada zna za sebe, naročito one borilačke.

„U početku nisam bio potpuno siguran da želim da se bavim boksom. Prve uspehe sam ostvario u kik-boksu. U salu Kluba „Sveti Gerogije” u Banjaluci prvi put sam ušao da bih gledao kako drugi treniraju. Ono što me je privuklo bila je gotovo porodična atmosfera koja je vladala među članovima kluba. Posebno mi je u oči upala i privukla me disciplina koja se osećala u svakom pedlju sale. Kada se trener pojavio, zavladala je neka posebna tišina i poštovanje. To mi se jako dopalo. Odmah mi je bilo jasno da bez takve discipline nema ozbiljnog treninga, niti ozbiljnih rezultata. Da nisam osetio „to nešto”, ne bih ni počeo da se bavim sportom. U našem klubu funkcionišemo kao jedna porodica i to je ono što me je posebno privuklo i zadržalo ovde – priseća se svojih početaka Vukomanović.

Za trenera Duška Zorića kaže da mu je mnogo više od sportskog učitelja. Naziva ga ocem i starateljem. Veza koju ima sa njim, priznaje, važna mu je, najpre, kao čoveku, a onda kao i sportisti. Da nema njega, odnosno takvog odnosa prema njemu, kaže, sportskih i uspeha na fakultetu ne bi bilo.

„Imam osećaj da je on u meni inicirao i probudio jaču motivaciju od one koju sam imao i proširio vidike, kako u sportu tako i kada su druge obaveze u pitanju. Nekada imam utisak da bez njega ne bi bilo ni mojih uspeha”, iskren je mladi Banjalučanin.

Imao je priliku da se oproba i u drugim sportovima, ali ga nijedan nije zadržao jer u njima, kako kaže, nije bilo takve bliskosti sa trenerom, uzajamne brige i podrške.

„Ovde sam sve to pronašao. Mi koji treniramo, odnosimo se jedni prema drugima kao da smo braća. Sa devojkama sa kojima treniramo imamo bratsko-sestrinski odnos. Naš trener ume, nekada, onako roditeljski, da zagalami na nas. Svi to prihvatamo kao nešto prirodno i očekivano s obzirom na to da svi želimo da postignemo što bolje rezultate”, priča Vukomanović.

Na pitanje kako izgleda jedan njegov dan, ovaj vrhunski sportista kao iz topa odgovara:

„Svaki dan imam po dva treninga. Jutarnji podrazumeva  kardio vežbe i vežbe snage, dok je večernji trening usmeren na boksersku tehniku. Ukupno, između sedam i osam sati dnevno posvećujem treninzima na koje odlazim i sa njih se vraćam biciklom. Ukupno na bicikli pređem 15 kilometara. Dekan našeg fakulteta mi je dodelio status vrhunskog sportiste što mi omogućava da izostanem sa polovine nastave, ali to do sada nisam koristio. Smatram da je sve što se radi na fakultetu za mene veoma dragoceno.”

Ono malo slobodnog vremena koje ima voli da provodi sa drugarima sa fakulteta. Posebnu zahvalnost, kako kaže, duguje zaposlenima u domu u kojem živi.

„Cela se uprava brinula za mene, zbog čestih i napornih treninga. Strahovali su za moje zdravlje, da se ne povredim. Beskrajno sam im zahvalan na tome jer sam video da je ta briga iskrena i da im je stalo do mene i moju dobrobit”, zaključuje ovaj uspešan mladi čovek.

Uspesi o kojima nije moglo da se govori

Duško Zorić, trener boksa u Klubu „Sveti Georgije”, kaže da Tomislavu Vukomanoviću, zbog činjenice da je štićenik doma, mnogo toga nije dostupno.

„Tomislavljev odlazak na takmičenja zahtevao je posebne dozvole, pisanje zahteva. Sve to odradite, dete ode na takmičenje, osvoji medalju i onda, on jedini ne sme, poput sve druge dece, da se fotografiše. Za mene je to bila diskriminacija, uprkos zakonskoj regulativi koja na taj način štiti dete. Sreća je što sam ja kao kontakt osoba za komunikaciju sa domom, imao zaista sjajnu saradnju sa celokupnom upravom i svim osobljem. Svi ti ljudi su, zaista, stručni, pravi profesionalci, potpuno posvećeni deci i njihovoj dobrobiti”, kaže Zorić.

Trenerova želja je da Tomislav do 30. godine ostvari uspeh u profesionalnom boksu, da se finansijski i stambeno obezbedi, da dobije posao u nastavi i da zbog svoje posvećenosti i prema sportu i prema obrazovanju bude poštovan u svom gradu.