Premijeri u marketu

Premijeri Crne gore, Srbije i Republike Srpske došli su da pozdrave čoveka koji nikada nije plaćao ničije tajne račune i javne kampanje, a čije bogatstvo je toliko veliko da je stvarano vekovima. U temelju tog bogatstva verovatno leži patent za naizmeničnu struju. Skinut sa crne američke liste, Mišković je progovorio na otvaranju podgoričkog Delta sitija: „Zemlje koje sputavaju investitore moraju biti kažnjene od strane EU”.  Ako se Miškovićeva želja ostvari, kazniće i Srbiju, jer Delta ima monopol koji ne vide valjda samo bivši ministar Bubalo i sadašnji Milosavljević.

Skup premijera na otvaranju prodavnice, ma koliko velika bila, nije prva demonstracija moći Miškovića. Sveteći se za oduzimanje luke „Beograd”, Mišković je izbore počeo na strani opozicije da bi postizborne dane dočekao kao oslonac DS-a. Kada je pristao da sastavi vladu, Mišković je ponizio Borisa Tadića, baš kao što ga i dalje ponižava, pokazujući mu da je premijer njegove vlade za Deltu uvek dostupan. Predsednik republike nije mogao da sastavi skupštinsku većinu, ali zato najbogatiji Srbin jeste. Hladno, iznuđeno pomirenje sa Miškovićem nakon formiranja vlade nije izbrisalo sećanje na to ko je pravi vladar.

Tadić se pokazao kao zlopamtilo koje ume da čeka, spreman i da Dačiću prizna da je rođeni košarkaš samo ako mu to donosi još vlasti. Zato i nije zaboravio da onaj ko je stvorio vladu isto tako može i da je sruši, a i njega sa njom. Zato je njihov sukob neizbežan, dokle god se „Deltina” moć podrazumevala, ona se ćutke trpela, ali kada se pokazala brutalnom u stvaranju vlasti, postala je činjenica koja će ili apsolutno vladati Srbijom ili će biti opovrgnuta. Nema mesta i za predsednika republike i za vlasnika Srbije, premala je ovo zemlja za obojicu.

Mišković i Tadić imaju jednu zajedničku osobinu, obojica su neopterećeni strahom od zakona. Kao što Mišković nema strah da odluči kako je Srbija glasala, ili da se služi raznim sredstvima radi novih miliona, tako i Tadić nema problem da kaže da „razmišlja o podeli Kosova”, iako mu Ustav na koji se zakleo zabranjuje i da razmišlja o tome. U zemljama gde se bogatstva stiču više politikom nego ekonomijom nije neobično da se i beznačajno hapšenje gradonačelnika Zrenjanina tumači kao signal nekog drugog lišenja slobode, kao priprema za pravi obračun, a sa kim nego sa najvećim, onim koji i vlada i ponižava. Ohrabren raspadom opozicije, Tadić zna da je vreme da zgrabi pravu vlast, koja neće zavisiti od dobre volje Miškovića i njegovih saveznika.

Zato se Beogradom pronose glasovi da su i ova i sva buduća hapšenja samo upozorenja Miškoviću, kojem tek što nije stigla ponuda slična onoj koju je jednom odbio Karić – da napusti najveći deo imperije, a da se za uzvrat zaboravi i kako se obogatio i kome je pretio hapšenjem, i kome je pomogao da upozna zatvor, i kome je zabranio da prodaje robu u njegovim marketima. Sve će biti oprošteno i zaboravljeno ali pod uslovom da ne ugrožava vlast Tadiću i njegovoj partiji. Kao ni Karić, kao nijedan bogataš na svetu, ni Mišković ne misli da postoji takva stvar kao što je dosta, i zato neće razmišljati o povlačenju, umesto toga tražiće da privatizuje energetiku Srbije, poslednje veliko bogatstvo koje još nije njegovo. Tadić neće pristati da mu to i dozvoli i da sebe liši državnog novca kojim će kupovati glasove i stranačku birokratiju. Sto je postavljen, sudar je neizbežan, da ulog nije Srbija, bilo bi zabavno, ovako...