Jasenovac − mesto važno za celo čovečanstvo

Stotinu beogradskih đaka i profesora na najvećem gubilištu u nacionalnoj istoriji Srba, u Jasenovcu, prvi put otkako su Srbija i Hrvatska kao samostalne susedne države – slika je koja ne ostavlja ravnodušnim ni one koji je posmatraju, ni one koji su deo te slike – grupu koju predvode mladi s vencima i cvećem u rukama koračajući polako i u tišini bez žamora. Idući ka „Cvetu” Bogdana Bogdanovića, spomeniku koji prepoznaju sa stranica udžbenika, ali ga prvi put vide uživo, đaci i nastavnici Osme beogradske gimnazije i Zemunske gimnazije brižljivo se drže staze. Izbegavaju da kroče na travu i pogledom prekorevaju snimatelje koji, „da bi uhvatili istorijski trenutak” u boljem kadru, možda gaze po kostima žrtava, među kojima je najviše naših predaka, kako dočarava tiho izrečen komentar koji se oteo đacima.

Kao neko ko je učestvovao u vođenju velikog broja ekskurzija, profesor istorije Aleksandar Markov, kaže, mora da posvedoči da se na studijskom putovanju u Jasenovac prekjuče prvi put našao u situaciji da je opšta tišina zavladala i u autobusu kad je prilazio spomen-području.

− S naše leve strane ukazao se betonski cvet posvećen žrtvama Jasenovca, a uobičajeni žamor u autobusu zamenjen je neobičnom tišinom dok smo svi bili zagledani u spomenik. Uprkos tome što u samom kompleksu nisu sačuvani autentični objekti koji bi svedočili o patnji žrtava sumanutog terora, boravak u Jasenovcu ostavio je veoma jak utisak na učenike i na profesore. To bi moglo da potvrdi tezu kako bi trenutni koncept ekskurzija trebalo menjati i možda zameniti studijskim putovanjima koja imaju stvarnu edukativnu svrhu. Poseta Jasenovcu, snažne emocije koje preplavljuju sve one koji ga posećuju, dodatno su me učvrstile i u stavu da bi Jasenovac morao da bude mesto susreta hrvatskih i srpskih učenika, mesto pomirenja i zajedničke poruke o besmislenosti rata i svih strahota koje nosi sa sobom, s jasnom porukom da nam se nikada više ne ponovi − ističe Markov.

Čast što su obišle Jasenovac, stratište srpskog naroda, jedno od najznačajnijih mesta za našu istoriju – to su prvi utisci Katarine Galović i Milice Marković, maturantkinja Osme beogradske gimnazije. I čast što su deo grupe koja je ovde došla tri decenije posle raspada Jugoslavije.

– Iako su nekadašnji logori sravnjeni sa zemljom, nema ničega, samo livada, atmosfera je ispunjena patnjom nebrojenih duša. Vlada mir. Tišina je glasna − prenose svoj doživljaj Katarina i Milica.

Kad zamisle šta se sve u Jasenovcu dešavalo, kažu, možda bi nekim mlađim generacijama ovo bilo traumatično iskustvo.

− Ali nama je drago što smo ga iskusili. Svako treba da vidi kroz šta je naš narod prolazio. Kako je rekao direktor Muzeja žrtava genocida, ako je postojao pakao na zemlji, ovde je bilo grotlo tog pakla i nemamo pravo da to zaboravimo. A mene je najviše pogodilo kad sam u memorijalnom muzeju videla svoje prezime uz nekoliko imena ljudi koji su ubijeni u Jasenovcu. Tada me je udarila realnost. Shvatila sam gde sam i šta se dogodilo − objasnila je Katarina.

S ozbiljnim predznanjem, jer ovde su došli najbolji istoričari među gimnazijalcima, đaci su pažljivo slušali Đorđa Mihovilovića, kustosa memorijalnog muzeja Javne ustanove spomen-područja „Jasenovac”, dok je govorio o mašineriji smrti Nezavisne države Hrvatske u vreme Drugog svetskog rata, o ustaškom teroru i zloglasnim logorima u sastavu Jasenovca, u koje su najčešće dovođeni Srbi, ali i Jevreji i Romi.

− Bitna razlika između Jasenovca i drugih nacističkih logora je to što način likvidacije nije bio kao u nemačkim logorima, gde su ljudi na prevaru odvođeni u gasne komore pod izgovorom da idu na tuširanje, a zatim su njihova tela spaljivana u krematorijumu. Specifičan i dominantan u Jasenovcu bio je direktan kontakt između zločinca i žrtve, počinioca koji je žrtvu gledao u oči dok je ubijao raznim vrstama hladnog oružja i oruđa: nožem, sekirom, šipkom, maljem... To je razlog zbog kojeg Jasenovac smatramo jednim od najstrašnijih koncentracionih logora u Evropi u vreme Drugog svetskog rata − kazao je Mihovilović.

Beogradskim đacima objasnio je i da je Memorijalni muzej spomen-područja otvoren 1968. godine i da su u njemu do sada bile tri stalne postavke. Ova treća, koju su i posetili gimnazijalci, nastala je 2006. godine. Plafon je prekriven staklenim pločama na kojima su ispisana imena i prezimena žrtava koje su do danas uspeli da popišu, a autori postavke odabrali su staklo zato što je krhko poput ljudskog života, ali i poput sečiva. Postavljeno je nad glavama posetilaca da opominje na stradanje u logoru, kako je objasnio kustos. U izložbenom prostoru dominiraju monitori, na 27 ekrana smenjuju se slajdovi fotografija i dokumenata, na četiri monitora ponavljaju se iskazi preživelih logoraša, a u izložbenim vitrinama mogu se videti i autentični sačuvani predmeti zatočenika: ćebe, prsluk, košulja, torbica... Prostor je mali i mračan, oseća se neugodan miris stvoren zahvaljujući gumiranim površinama obodnih zidova muzeja, prolazi su stešnjeni, sve s ciljem da se stvori osećaj nelagode kod posetilaca, razjasnio je Mihovilović.

− Pod snažnim sam utiscima nakon posete spomen-kompleksu Jasenovac. U muzeju sam video svesku dečaka u kojoj je učio da piše i napisao je „mene mama i tata vole, mama, tata, vole”, a nikad više nije video svoje roditelje. Stradao je i on, ali i dalje živi danas u našem duhu. Osećanja su mi pomešana. Želim opet da dođem ovde − pojasnio je Svetolik Marković, učenik Zemunske gimnazije.

Njegov vršnjak i školski drug Nemanja Vasić takođe želi da ponovo poseti Jasenovac i Pakrac i sve lokalitete koje su na ovom studijskom putovanju obišli, među kojima je i manastir Rođenja Svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu.

− Imali smo priliku da vidimo i apoteku i ustašku bolnicu, objekte preostale iz tog strašnog doba. U trošnom zdanju nekadašnje apoteke ostala je na jednom zidu nacrtana Davidova zvezda i posle toliko decenija. Zarobljenici su bili prisiljeni da leče svoje ubice u Jasenovcu. Ovo mesto treba svi da posete – i naši đaci i odrasli i ljudi iz inostranstva. Ono nije važno samo za nas, nego za celokupno čovečanstvo – poručio je Nemanja, dečak koji voli istoriju i koji je mnogo čitao o genocidu koji se na ovom prostoru dogodio.

Pominje i topolu užasa na koju su vešani zatočenici, koja je nakon toliko vremena pala od starosti, ali je sačuvana i vidi se na obali Save u Republici Srpskoj.

– Drago mi je da je sačuvana kao svedok zlog vremena i zločina nesagledivih razmera. Drugačije je kad o tome čitate i kad vidite svojim očima. Ne treba da širimo mržnju. Treba da znamo gde su naši preci i kako stradali, da ne dopustimo da se to zabravi i da se ikad ikome ponovi − zaključuje ovaj đak Zemunske gimnazije.  

Veliko zadržavanje na granici

Nikakvih neprilika nije bilo na putu u Hrvatsku, ako se ne računa neuobičajeno dugo zadržavanja na granici. Umesto da đaci iz Beograda u Jasenovac stignu oko 11 sati, kao što je planirano, došli su tek oko dva i po sata kasnije. Silno vreme izgubili su čekajući da policija na ulazu u susednu zemlju detaljno proveri oba autobusa, šta ima u ručnom prtljagu baš svih od oko stotinu putnika, đaka i profesora dve gimnazije, pa i šta piše na lenti na vencima i suzama od cveća koje su poneli da polože na spomenik „Cvet”. I jedini komentar na to bio je – neka policija radi svoj posao.

– Dobro došli! Hvala vam za trud, upornost i istrajnost. Znam da ste se napatili, nastajali i načekali usput, ali niste krenuli na ferije. Jasenovac nije samo spomen-područje, ovo je svetinja, najstrašnije mesto koje je čovek izmislio i u kome se čovek poneo kao zver – obratio se đacima episkop pakračko-slavonski Jovan u manastiru Rođenja Svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu, gde su učenici zapalili sveće posvećene jasenovačkim žrtvama.

Venci sa srpskom trobojkom i ćirilicom

U Srbiji radim 20 godina, pre toga sam radio deceniju u Hrvatskoj kao profesor istorije u školi, za manje od dve godine ću biti u penziji i evo prvi put sam u životu u Jasenovcu, kaže za „Politiku” Darko Radulović, koji predaje u Osmoj beogradskoj gimnaziji. Ispostavilo se da je većina gimnazijskih profesora koji su bili na ovom studijskom putovanju tak sada prvi put posetila Jasenovac.

– Ja sam Srbin iz Hrvatske. Potičem iz porodice koja pamti dramatične scene iz doba Drugog svetskog rata, moja baka je moju majku kao bebu ostavila u šumi pa se po nju vraćala... I pred smrt moja majka se živo sećala kada je sa šest godina stajala s porodicom izvedena na streljanje. I svesno i podsvesno stalno je ta napetost postojala i razumem oca koji nije želeo da se ovde vratimo da živimo. Kad smo stigli i kad sam na ovom mestu video naše đake iz dve beogradske škole, meni je, pravo da vam kažem, bilo teško. Nisam ništa očekivao, sem da uradimo ono što je naša dužnost prema ovom mestu, prema našem narodu – sumira utiske Radulović.

On je predložio da školska grupa donese i vence, sa srpskom trobojkom i da na njoj ćirilicom piše posveta za sve žrtve Jasenovca.

– Tu su dužnost ispunila deca u ime svoje države. Nekome će zvučati da su ove reči preteške, ali meni je tako izgledalo. Kako su se ponašali učenici Osme i Zemunske gimnazije u Jasenovcu na čast je našoj zemlji i narodu. Bili su dostojanstveni. Mogu samo da im kažem hvala što su bili na nivou tamo gde treba da budu na nivou – ističe Radulović.