Kad pločnici zamene oblutke

U vreme gradonačelnikovanja legendarnog Branka Pešića u Beogradu se počelo sa asfaltiranjem i sporednih ulica, koje su do tada bile okovane kaldrmom. A kolika je to muka bila svedoči pridev „turska” koji je i danas prati, ili da je 1953. godine, kada je osnovano javno preduzeće „Beograd put”, među zaposlenima bilo najviše kaldrmdžija, a nekolicina asfaltera besposleno uživalo kao samoupravna gospoda. Priča o „gospodi” nije metafora, što se uočava po tome što asfaltere odavno odmenjuju mašine, dok su kaldrmdžije osuđene da svoj posao zauvek obavljaju – klečeći!

Na to je klince s Bulbuldera podsećao Joška, nekadašnji kaldrmdžija iz Rtanjske ulice, koji je državni posao menjao za privatni, i penzionisao se prosjačeći na Novom groblju.

Sredinom šezdesetih godina Beograd je počeo da opredmećuje zamisao pokojnih Zuke Džumhura i Libera Markonija da se do tada džombasta i neprohodna Skadarska ulica sačuva i premetne u pravo utočište veselijeg društva, pa su arhitekta Uglješa Bogunović i vajarka Milica Ribnikar, njegova supruga, počeli na staroj kaldrmi da stvaraju novu promenadu. Da je samo zbog toga, vredelo je sačuvati kaldrmdžijski esnaf!

Ali, deceniju i po docnije, kad se na čelu grada zatekao Aleksandar Bakočević, odlučeno je da se, po uzoru na Skadarsku, nešto slično uradi i sa Knez Mihailovom. Ali, umesto kaldrme, ili bar kocke, ulica je okovana granitnim pločama. Jedino što se belelo bio je spomenik staroj Delijskoj česmi koji je Aleksandar Deroko izradio od sjajno belog venčačkog mermera i ukopao ispred palate „Zora”.

Tako su zlosrećne kaldrmdžije – a zamalo i asfalteri – dočekali kraj u „ropotarnici historije”, a Beograđani nesigurnog koraka i proklizavajući dokučili zašto neki trotoar nazivaju pločnik! A da se to dogodilo prerano posvedočila je bruka sa kaldrmisanjem i „prekaldrmacijom” Trga republike koja je potrajala mesecima. Na listi čekanja je i Kosančićev venac? Na sreću stanara i namernika, izgleda da ćemo se načekati?!

Odumiranje esnafa krenulo je odavno, kada je po beogradskim ulicama počelo popločavanje bukovim kockama, zbog čega su majstori probrani među drvodeljcima. I to po centru: Knez Mihailova, Kolarčeva... čak i Terazije. A potrajalo je sve dok „gradska železnica” s konjskom vučnom 1894. godine nije zamenjena električnim tramvajem.

Tome je kumovao i krvavi razlaz devedesetih. Jer, za kaldrmisanje se koriste veći obluci sa morskog žala, a sitniji, takozvani šoder, vadi se iz rečnog priobalja i koristi prilikom betoniranja da bi se prištedelo na cementu. Kolika je to razlika, moglo bi se dokučiti u šetnji sa saplitanjem Skadarskom ulicom. Zato su preduzimljivi trgovci počeli da nude krupnije morske oblutke „iz uvoza”, a po ceni kao da su od poludragog kamenja. Tako je kaldrma postala luksuz, tako reći umetnički repromaterijal!

Ali, kaldrma ne mora neminovno da bude oblo „turska”! Nju uspešno zamenjuju i krupnije ili sitnije grubo tesane kamene kocke koje vremenom dobijaju tople obline, a prolaznici pešaci im doteraju patinu sa visokim sjajem.

U lamentu nad „starim dobrim Beogradom” u poznatom novinarskom utočištu neko je izneo ideju da se ulicama i pešacima vrati kaldrma, jer bi ona bila najpouzdanija zaštita od sve brojnijih i bahatijih vozača koji su okupirali grad čije su saobraćajnice oduvek bile namenjene fijakerima, čezama, špediterima... i pešadiji. Iako ga je veselo društvo proglasilo za „sumasišavšeg”, bilo je tu i nečeg mudrog, proročanskog.

Moglo se čuti još sličnih maštarija, a najupečatljivija je bila ona da se zbog ponekad polarnih zima ulice sole i presoljavaju, od čega strada obuća i propada asfalt, pa su nam proleća obeležena redovnim komunalnim radovima na mnogim saobraćajnicama.

Pa ako ovu kratku etidu pročita i neko ko se pita, nek razmisli, ima tu nečeg.