Srbija na energetskoj raskrsnici

Globalna geopolitika i tektonske promene koje se dešavaju u svetu su veliki test za Srbiju i naše liderstvo koje je konačno posle više decenija propuštenih šansi i pogrešnih politika počelo da vodi pragmatičnu politiku u interesu našeg naroda i države.

Činjenica je da se Srbija decenijama suočava se ogromnim geopolitičkim izazovima i pritiscima ali i pored toga u poslednjih deset godina smo pokazali da naša zemlja može da se razvija ubrzano i da pored toga vodi nezavisnu i samostalnu politiku stavljajući iznad svega nacionalni interes koji se ogleda u tome da smo ekonomski sve snažniji. Srbija je pokazala da je u stanju da izgradi infrastrukturu koja je u ravni najrazvijenijih zemalja na svetu, ali i da ima pravo i mogućnost da osnažuje svoju vojsku kao odvraćajući faktor u sve turbulentnijim uslovima koja u većini slučajeva nisu omeđena poštovanjem međunarodnog prava i principa koje tretiraju svaku zemlju na isti način.

Vučićeva izbalansirana spoljna politika i napori pokazuju da taj model upravljanja radi i da je u potpunosti na korist našeg naroda.

Rat u Ukrajini svakako predstavlja prekretnicu u međunarodnim odnosima, koji je pored toga što menja geopolitičku sliku i strukturu sveta jedan deo tereta preneo i na zapadni Balkan kao region u kojem još uvek ima međusobnog nerazumevanja i mogućnosti da dođe do novih konflikata. Koncept Srbije je od početka bio jasan i transparentan, ekonomija na prvom mestu, stvaranje zone slobodnog protoka roba, ljudi i kapitala za šta pravi lakmus papir predstavlja inicijativa „Otvoreni Balkan” kao prvenstveno mirovni projekat, ali i ekonomski projekat koji će drastično i u kratkom roku snažno uticati na kvalitet života građana. Ali avaj, nije svima na globalnoj sceni stalo do mira i stabilnosti na Balkanu a politički lideri pojedinih zemalja nemaju dovoljno kapaciteta da podstaknu resurse u svojim državama kako bi region konačno mogao da krene putem saradnje i napretka.

Jedan od ključnih stubova geopolitičkog pozicioniranja u narednom periodu će biti energetika s obzirom na to da je rat u Ukrajini u potpunosti izmenio ulogu energenata u globalnim okvirima. Energenti više nisu berzanska ili ekonomska veličina već geopolitička kategorija.

Energetska bezbednost i efikasnost će u narednom dugoročnom periodu biti ključni parametri za konkurentnost u svim oblastima društvenog života.

Kinezi su strateški u ovu trku ušli još pre desetak godina a SAD i EU pokušavaju da smanje tehnološki, naučni i ekonomski zaostatak.

Nove industrije zasnovane na zelenoj energiji, revolucija na polju električnih automobila predstavlja teren gde će se najveće svetske sile utrkivati za primat a u nekim slučajevima i za opstanak svojih ekonomija.

U geopolitičkoj teoriji je opštepoznata stvar da zemlja ako želi da bude nezavisna, da donosi samostalno odluke i da se razvija u skladu sa svojim prioritetima mora da bude energetski bezbedna.

Logično bi bilo da države koje poseduju energetske resurse imaju zagarantovani razvoj i budućnost, ali u realnosti nije tako. To pokazuju primeri mnogih zemalja koje su bogate resursima ali iz raznih razloga ne uspevaju da ih utilizuju na korist svoje države i svojih građana.

Srbija je danas u situaciji u kojoj gotovo nikada u svojoj istoriji nije bila. Ključni resurs naše države su oduvek bili ljudi a danas pored toga imamo i prirodne resurse koji potpuno mogu da promene sliku naše države i njenu poziciju u regionu i na globalnom nivou.

Srbija poseduje ogromne zalihe nafte 21. veka, Srbija ima litijum koji je ključna sirovina za industrije u ovom veku.

Ako govorimo jezikom činjenica, litijum ne znači samo kvantni skok u razvoju auto-industrije, najbolje svetske investitore, nova radna mesta, ravnomerni regionalni razvoj, litijum znači prilika za Srbiju da konačno stane u red najrazvijenijih evropskih država. Ono što je važan segment ovih tvrdnji i činjenica jeste i da ima ozbiljno liderstvo koje ima viziju Srbije za pedeset i sto godina a da je ne vidi samo kao plen koji će iskorišćavati u periodu izbornih ciklusa.

Ono o čemu se ne govori mnogo u našoj javnosti su geopolitički benefiti koje bi Srbija mogla da ima u slučaju da počne da koristi svoje resurse i postane hab za proizvodnju baterija i električnih automobila u ovom delu Evrope. Ne treba se zavaravati da imamo mnogo vremena za razmišljanje i donošenje strateških odluka s obzirom na to da je konkurencija već preduzela čitav niz koraka u cilju da što pre počne sa potpisivanjem dugoročnih ugovora i definiše isporuke za narednih deset godina sa ključnim svetskim igračima. Na globalnom planu se već vodi velika borba između Kine, SAD i EU o pitanju ugovaranja količina baterija koje bi zadovoljile njihove potrebe do 2035. godine, koja se smatra prelomnom za transformaciju kompletne auto-industrije. Kina je već dogovorila isporuke sa Čileom koji sada iako je jedna od dvadesetak zemalja koje imaju potpisan Ugovor o slobodnoj trgovini sa SAD neće moći svom glavnom partneru da isporuči više od 20 odsto svoje proizvodnje. SAD su, kao alternativa i dodatna mogućnost, krenuli u realizaciju Sporazuma o saradnji na polju kritičnih metala sa zemljama sa kojima nemaju potpisan ugovor o slobodnoj trgovini a koji je ekvivalent za njega i na taj način daju velike mogućnosti i benefite koje u punom kapacitetu može da iskoristi naša zemlja.

Za sada postoji šest velikih projekata u Evropi koji će uskoro krenuti sa realizacijom, u Finskoj gde je projekat odobren, u Češkoj gde je odobrena preliminarna dozvola za rudarenje, Austrija u kojoj je odobrena studija izvodljivosti, Portugalija koja počinje realizaciju projekta, Ujedinjeno Kraljevstvo gde se radi na ovoj studiji i u Nemačkoj koja ju je odobrila, Mađarska koja uopšte i nema litijum pravi već drugu fabriku baterija.

Mora se napomenuti da je za ovakvu vrstu projekata veoma značajan momentum i brza reakcija s obzirom na to da sam proces prilično dugo traje, ukoliko se izdaju sve potrebne dozvole potrebno je najmanje pet godina kako bi prva baterija izašla iz proizvodnje. Čini se da učestvujemo i u trci sa vremenom ali sa velikom konkurencijom s obzirom na to da se radi o borbi za uticaj na geopolitičkom i ekonomskom planu koja ima globalni značaj.

Nažalost nisu svi koji se bave politikom u Srbiji usmereni na dobrobit zemlje, već za svoj ili pak tuđi račun, koriste svaku priliku da kako oni umeju javno da kažu učine sve da Srbija stane.

I to je ta paralelna borba sa kojom smo suočeni na unutrašnjem, regionalnom ali i na globalnom planu.

Posebno je važna i činjenica da upravo kroz ovaj vid razvoja Srbija vodeći samostalnu politiku ima mogućnost i da vodi računa o zaštiti životne sredine, vode, vazduha, poljoprivrednog zemljišta, bezbednosti i zdravlja svojih građana s obzirom na to da ima kapacitet da diktira uslove i model svog razvoja. Tako to rade ozbiljne i nezavisne zemlje, tako to rade ozbiljni lideri.

Čini se da je Srbija danas na raskrsnici, da li će podleći raznoraznim ucenama i pritiscima opskurnih domaćih nazovi političara i boraca za ljudska prava i zaštitu životne sredine i njihovih mentora kojima odgovara samo Srbija sa ograničenim mogućnostima rasta i razvoja, Srbija koja će za tapšanje po ramenu prihvatiti da žrtvuje blagostanje sopstvenih građana ili ćemo i dalje insistirati na samostalnom donošenju odluka, definisati svoja pravila igre i razviti zemlju do neslućenih razmera.

Baš sada je taj trenutak i Vučić je baš taj lider koji je pokazao da ume i može da donosi teške odluke, ali i da na raznorazne pritiske odgovori adekvatno ne ugrožavajući nikada interes svog naroda i svoje Srbije!

Predsednik Kongresa srpsko-američkog prijateljstva

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista