Србија на енергетској раскрсници

Глобална геополитика и тектонске промене које се дешавају у свету су велики тест за Србију и наше лидерство које је коначно после више деценија пропуштених шанси и погрешних политика почело да води прагматичну политику у интересу нашег народа и државе.

Чињеница је да се Србија деценијама суочава се огромним геополитичким изазовима и притисцима али и поред тога у последњих десет година смо показали да наша земља може да се развија убрзано и да поред тога води независну и самосталну политику стављајући изнад свега национални интерес који се огледа у томе да смо економски све снажнији. Србија је показала да је у стању да изгради инфраструктуру која је у равни најразвијенијих земаља на свету, али и да има право и могућност да оснажује своју војску као одвраћајући фактор у све турбулентнијим условима која у већини случајева нису омеђена поштовањем међународног права и принципа које третирају сваку земљу на исти начин.

Вучићева избалансирана спољна политика и напори показују да тај модел управљања ради и да је у потпуности на корист нашег народа.

Рат у Украјини свакако представља прекретницу у међународним односима, који је поред тога што мења геополитичку слику и структуру света један део терета пренео и на западни Балкан као регион у којем још увек има међусобног неразумевања и могућности да дође до нових конфликата. Концепт Србије је од почетка био јасан и транспарентан, економија на првом месту, стварање зоне слободног протока роба, људи и капитала за шта прави лакмус папир представља иницијатива „Отворени Балкан” као првенствено мировни пројекат, али и економски пројекат који ће драстично и у кратком року снажно утицати на квалитет живота грађана. Али авај, није свима на глобалној сцени стало до мира и стабилности на Балкану а политички лидери појединих земаља немају довољно капацитета да подстакну ресурсе у својим државама како би регион коначно могао да крене путем сарадње и напретка.

Један од кључних стубова геополитичког позиционирања у наредном периоду ће бити енергетика с обзиром на то да је рат у Украјини у потпуности изменио улогу енергената у глобалним оквирима. Енергенти више нису берзанска или економска величина већ геополитичка категорија.

Енергетска безбедност и ефикасност ће у наредном дугорочном периоду бити кључни параметри за конкурентност у свим областима друштвеног живота.

Кинези су стратешки у ову трку ушли још пре десетак година а САД и ЕУ покушавају да смање технолошки, научни и економски заостатак.

Нове индустрије засноване на зеленој енергији, револуција на пољу електричних аутомобила представља терен где ће се највеће светске силе утркивати за примат а у неким случајевима и за опстанак својих економија.

У геополитичкој теорији је општепозната ствар да земља ако жели да буде независна, да доноси самостално одлуке и да се развија у складу са својим приоритетима мора да буде енергетски безбедна.

Логично би било да државе које поседују енергетске ресурсе имају загарантовани развој и будућност, али у реалности није тако. То показују примери многих земаља које су богате ресурсима али из разних разлога не успевају да их утилизују на корист своје државе и својих грађана.

Србија је данас у ситуацији у којој готово никада у својој историји није била. Кључни ресурс наше државе су одувек били људи а данас поред тога имамо и природне ресурсе који потпуно могу да промене слику наше државе и њену позицију у региону и на глобалном нивоу.

Србија поседује огромне залихе нафте 21. века, Србија има литијум који је кључна сировина за индустрије у овом веку.

Ако говоримо језиком чињеница, литијум не значи само квантни скок у развоју ауто-индустрије, најбоље светске инвеститоре, нова радна места, равномерни регионални развој, литијум значи прилика за Србију да коначно стане у ред најразвијенијих европских држава. Оно што је важан сегмент ових тврдњи и чињеница јесте и да има озбиљно лидерство које има визију Србије за педесет и сто година а да је не види само као плен који ће искоришћавати у периоду изборних циклуса.

Оно о чему се не говори много у нашој јавности су геополитички бенефити које би Србија могла да има у случају да почне да користи своје ресурсе и постане хаб за производњу батерија и електричних аутомобила у овом делу Европе. Не треба се заваравати да имамо много времена за размишљање и доношење стратешких одлука с обзиром на то да је конкуренција већ предузела читав низ корака у циљу да што пре почне са потписивањем дугорочних уговора и дефинише испоруке за наредних десет година са кључним светским играчима. На глобалном плану се већ води велика борба између Кине, САД и ЕУ о питању уговарања количина батерија које би задовољиле њихове потребе до 2035. године, која се сматра преломном за трансформацију комплетне ауто-индустрије. Кина је већ договорила испоруке са Чилеом који сада иако је једна од двадесетак земаља које имају потписан Уговор о слободној трговини са САД неће моћи свом главном партнеру да испоручи више од 20 одсто своје производње. САД су, као алтернатива и додатна могућност, кренули у реализацију Споразума о сарадњи на пољу критичних метала са земљама са којима немају потписан уговор о слободној трговини а који је еквивалент за њега и на тај начин дају велике могућности и бенефите које у пуном капацитету може да искористи наша земља.

За сада постоји шест великих пројеката у Европи који ће ускоро кренути са реализацијом, у Финској где је пројекат одобрен, у Чешкој где је одобрена прелиминарна дозвола за рударење, Аустрија у којој је одобрена студија изводљивости, Португалија која почиње реализацију пројекта, Уједињено Краљевство где се ради на овој студији и у Немачкој која ју је одобрила, Мађарска која уопште и нема литијум прави већ другу фабрику батерија.

Мора се напоменути да је за овакву врсту пројеката веома значајан моментум и брза реакција с обзиром на то да сам процес прилично дуго траје, уколико се издају све потребне дозволе потребно је најмање пет година како би прва батерија изашла из производње. Чини се да учествујемо и у трци са временом али са великом конкуренцијом с обзиром на то да се ради о борби за утицај на геополитичком и економском плану која има глобални значај.

Нажалост нису сви који се баве политиком у Србији усмерени на добробит земље, већ за свој или пак туђи рачун, користе сваку прилику да како они умеју јавно да кажу учине све да Србија стане.

И то је та паралелна борба са којом смо суочени на унутрашњем, регионалном али и на глобалном плану.

Посебно је важна и чињеница да управо кроз овај вид развоја Србија водећи самосталну политику има могућност и да води рачуна о заштити животне средине, воде, ваздуха, пољопривредног земљишта, безбедности и здравља својих грађана с обзиром на то да има капацитет да диктира услове и модел свог развоја. Тако то раде озбиљне и независне земље, тако то раде озбиљни лидери.

Чини се да је Србија данас на раскрсници, да ли ће подлећи разноразним уценама и притисцима опскурних домаћих назови политичара и бораца за људска права и заштиту животне средине и њихових ментора којима одговара само Србија са ограниченим могућностима раста и развоја, Србија која ће за тапшање по рамену прихватити да жртвује благостање сопствених грађана или ћемо и даље инсистирати на самосталном доношењу одлука, дефинисати своја правила игре и развити земљу до неслућених размера.

Баш сада је тај тренутак и Вучић је баш тај лидер који је показао да уме и може да доноси тешке одлуке, али и да на разноразне притиске одговори адекватно не угрожавајући никада интерес свог народа и своје Србије!

Председник Конгреса српско-америчког пријатељства

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa