Susret prve vrste

Četvrtak, 21. avgust 2008.

Na aerodromu sam u Denveru, u Sjedinjenim Američkim Državama. Pre nego što počnem o bilo čemu da govorim, prvim utiscima i slično, ne mogu, a da ne opišem situaciju koju upravo posmatram. Pravo u oči me gleda malo, slatko dete, polu-Kinez, polu-Meksikanac, po slobodnoj proceni, maše mi i smeška se. Pored njega je majka, koja je upravo završila telefonski razgovor. Niska, debeljuškasta, sa kosim očima i tamnim tenom, iz torbe vadi pedantno upakovan big mek obrok. Dupli hamburger je završio u ustima mališana od, po slobodnoj proceni, dve godine. Zatim je, umesto toplog mleka ili vode, usledila – koka-kola.

Wellcome to The United States of Ameica. Da li je ovo dovoljno za strah? Ne. Za predrasude – da.

Dok čekam svoj treći let, za Albukerki, sedim oduševljen činjenicom da mogu da koristim Wireless internet i pišem ove redove u nadi da će ih za nekoliko sedmica objaviti moj omiljeni dnevni list. U torbi za laptop držim „Politiku” koju sam pokušao da čitam, ali zbog čudnih pogleda koji su do mene stizali dok sam držao novine sa čudnim (ćiriličnim) nazivom odlučio sam da čitanje odložim do sledećeg leta (avionskog leta).

Sreda, 1. oktobar 2008.

Ovaj dan počeo mi je kao i većina dana u poslednjih šest sedmica. Školski autobus, žute boje, zaustavio se ispred kuće u kojoj živim. S tortiljom u ustima istrčao sam iz kuće i utrčao u autobus. Pozdravio sam vozača i seo na sedište iza njega, da bih prvi izašao. Kao i obično, gledao sam kroz prozor i pokušavao da nađem specifičnosti mesta pored kojih prolazim, jer sva mesta toliko liče jedno na drugo da je jako teško snaći se. Već sam mnogo šta naučio, mislim da bih mogao jednog jutra da prošetam od kuće do škole, kao što sam navikao u malom Užicu. Tri milje, nije to daleko. Kada se autobus, nakon nekoliko stajanja, poprilično napunio, počela je teška rasprava vozača i jednog učenika o nekom bejzbol meču. To mi je na trenutak skrenulo pažnju s reda identičnih kuća, dosadnih u svojoj sličnosti. Oni baš vole taj sport. Pokušao sam da shvatim pravila, ali želja da saznam zašto udaraju loptu i jure za njom trajala je kratko.

Kao i obično, škola je počela i ređali su se, četrdeset devet minuta dugi, časovi. Crtanje i slikanje, španski, američka istorija, algebra, engleski, ljudska prava. I ovaj dan bi bio baš kao i svi drugi, da se na poslednjem času nije desila jedna sitna, ali jako zanimljiva diskusija. Ljudska prava. Profesorka (učiteljica) pustila je film na kurdskom jeziku. Ništa novo – titlovan film, kao i svaki drugi. Ratna tematika... A onda je profesorka zapitala:

„Ima li neko da mu je ovo prvi put da gleda film na stranom jeziku?”

Ruke su se polako dizale uvis, ja sam pogledao oko sebe i uhvatio začuđen pogled devojke iz Nemačke, takođe učenika na razmeni. Samo nas dvoje nismo podigli ruke uvis.

„Ovo je vama verovatno fascinantno?”, upitala je nas dvoje sa čudnim osmehom na licu.

„Da, veoma”, odgovorio sam bez osmeha.