Sporost našeg pravosuđa

Prvog marta 2019. godine podneo sam tužbu Upravnom sudu u Beogradu, tražeći da sud poništi rešenje Gradskog veća grada Beograda od 23. novembra 2018. godine o izboru upravnika stambene zgrade. Tužba je ležala kod ovog suda skoro pet godina (četiri godine i osam meseci), a zaduženi sudija nije preduzimao nikakve radnje osim što je po prijemu tužbe od Gradskog veća zatražio spis, koji je odmah dobio.

Više puta sam se obraćao sudu da reši tužbu, pošto je reč o zloupotrebi upravnika, još odranije, ali molbe nisu bile uslišene. Na moje molbe sud je odgovarao da rešava stare predmete, „koji se smatraju po zakonu i Sudskom poslovniku hitnim”. O mom predmetu sud ne navodi zašto se godinama ne rešava i šta je to po zakonu što ga čini manje važnim, tim više što je upravnik izabran na četiri godine, odnosno već je bio istekao rok na koji je izabran za upravnika. U ovakvoj situaciji obratio sam se advokatu, koji je odmah podneo zahtev u skladu sa čl. 32 st. 1 Ustava Republike Srbije i zatražio novčanu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Po prijemu zahteva, Upravni sud je u toku pet dana rešio spor. Nije mi jasno kako je sud i zbog čega po prijemu advokatovog zahteva odmah rešio spor.

Nedavno je štampa pisala kako je Srbija našim građanima isplatila znatnu svotu novca po zahtevu suda u Strazburu i naših sudova. Postavlja se pitanje zašto da nam sud iz Strazbura rešava naše sporove. Da li neko odgovara za to? Sadašnja ministarka Maja Popović, što je za pohvalu, uticala je na to da su donete određene izmene u našem zakonodavstvu kad je reč o radu naših pravosudnih organa. Ali, mislim da je manji problem sa zakonima, već da je problem sa ljudima.

Milan Kukić,
Beograd