Zahtevi na višem nivou

Krstarim ovih dana, po ko zna koji put u životu, Srbijom. Svaki dan obiđem bar četiri, nekad i više lokalnih samouprava, u svakoj razgovaram sa narodom i gostujem na lokalnom mediju. Posebno su mi drage tribine po selima, tzv. narodni zborovi, kada se, baš kao nekad u neka divna vremena, skupi celo selo da popriča sa narodnim poslanikom. Bogu hvala, ostalo je kod naših čestitih domaćina još uvek ono poštovanje institucije kakva je Narodna skupština, pa je svaki dolazak narodnog poslanika u njihovo selo kao mali praznik. Potraje taj razgovor i po dva sata, svako kaže svoju muku, svakog saslušam, čujem šta ima da kaže…

Ipak, primetno je nešto što smo nekada mogli samo da sanjamo. Ne žali se naš seljak više na državu i da li mu daje subvencije za poljoprivredu. Zahvalni su ljudi na ovom što dobijaju i kažu iskreno da nikad ovoliko nisu dobijali. Svako je obnovio mehanizaciju, može dobro da radi, ali ljudi se žale na to da ne mogu da plate radnike da im pomognu u njivi, jer su vala i nadničari digli cenu svojih usluga. Traže velike pare da dođu u pomoć. Vele ljudi da čak i kada hoće da im plate, pa i da ih pretplate, ne mogu da nađu radnika jer neće niko da radi. Kako je porastao standard, tako su i oni digli cene, pa ko veli uvek ima da se radi kod nekog ko bolje plati.

Pišem sve ovo, jer su se Srbima podigli prohtevi. Sve više seljaka počinje da traži novac da bi uveli solarnu energiju. Traže bolji kvalitet života i zaštitu životne sredine. Od nekog ranijeg perioda kada je gotovo svima u državi bio prioritet da ljudi nađu posao i da imaju za hleb, danas u Srbiji gotovo da nemate nezaposlenost. Nezaposleni su samo oni koji su pred penzijom, pa su na birou dok ne dočekaju penziju i oni koji su baš nekvalifikovani, ali u većini opština svako ko hoće da radi, ima posao. Fabrike čak sve više imaju problem sa radnom snagom, jer je nemamo dovoljno, a i Srbi traže sve veću platu i sve češće biraju posao. Dakle, zaposlenje nije više tema, jer se podrazumeva da imaš posao. Postala je rutina, nešto sasvim normalno, da dođe fabrika u vaše mesto. Sve manje je tema dobra infrastruktura, jer gotovo u svim opštinama urađeni su svi lokalni putevi. O republičkim putevima i auto-putevima da ne govorimo, jer uskoro će Srbija biti u potpunosti premrežena najsavremenijim putevima. Postalo je skroz normalno da ti se put gotovo do kuće dovede.

Sve više tema među našim građanima je zaštita životne sredine, što nam je zaista najbolji pokazatelj boljeg standarda. Ljudi raspravljaju i gde će na odmor, koja je banja ili planina bolja, da li da možda na odmor idu u inostranstvo. Razmišlja se u kom restoranu da se rezerviše mesto. Sve više opština dobijaju ultraluksuzne restorane i hotele, jer postoje potrebe za tako nečim i svi su puni kao čep.

Sve ovo, inače, pišem kako bismo postali iskreni prema sebi, jer imamo potrebu za tim „sportom” da stalno kukamo kako ništa ne valja, a zapravo to nije tako, već nam je to ostalo usađeno u glavi, jer nismo navikli na bolje. Sada kada je to bolje došlo i kada je postalo realnost, ipak nam je draže da još malo kukamo i da tražimo sažaljenje. Ipak, kada stavimo prst na čelo i pogledamo šta su nam bili prioriteti pre 10 godina, a šta su danas, te ako želimo da budemo iskreni, pogledaćemo se u ogledalo i priznati da danas živimo za tri klase bolje nego ranije. Zaključak ćemo doneti po zahtevima koje danas ispostavljamo.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista