Захтеви на вишем нивоу

Крстарим ових дана, по ко зна који пут у животу, Србијом. Сваки дан обиђем бар четири, некад и више локалних самоуправа, у свакој разговарам са народом и гостујем на локалном медију. Посебно су ми драге трибине по селима, тзв. народни зборови, када се, баш као некад у нека дивна времена, скупи цело село да поприча са народним послаником. Богу хвала, остало је код наших честитих домаћина још увек оно поштовање институције каква је Народна скупштина, па је сваки долазак народног посланика у њихово село као мали празник. Потраје тај разговор и по два сата, свако каже своју муку, сваког саслушам, чујем шта има да каже…

Ипак, приметно је нешто што смо некада могли само да сањамо. Не жали се наш сељак више на државу и да ли му даје субвенције за пољопривреду. Захвални су људи на овом што добијају и кажу искрено да никад оволико нису добијали. Свако је обновио механизацију, може добро да ради, али људи се жале на то да не могу да плате раднике да им помогну у њиви, јер су вала и надничари дигли цену својих услуга. Траже велике паре да дођу у помоћ. Веле људи да чак и када хоће да им плате, па и да их претплате, не могу да нађу радника јер неће нико да ради. Како је порастао стандард, тако су и они дигли цене, па ко вели увек има да се ради код неког ко боље плати.

Пишем све ово, јер су се Србима подигли прохтеви. Све више сељака почиње да тражи новац да би увели соларну енергију. Траже бољи квалитет живота и заштиту животне средине. Од неког ранијег периода када је готово свима у држави био приоритет да људи нађу посао и да имају за хлеб, данас у Србији готово да немате незапосленост. Незапослени су само они који су пред пензијом, па су на бироу док не дочекају пензију и они који су баш неквалификовани, али у већини општина свако ко хоће да ради, има посао. Фабрике чак све више имају проблем са радном снагом, јер је немамо довољно, а и Срби траже све већу плату и све чешће бирају посао. Дакле, запослење није више тема, јер се подразумева да имаш посао. Постала је рутина, нешто сасвим нормално, да дође фабрика у ваше место. Све мање је тема добра инфраструктура, јер готово у свим општинама урађени су сви локални путеви. О републичким путевима и ауто-путевима да не говоримо, јер ускоро ће Србија бити у потпуности премрежена најсавременијим путевима. Постало је скроз нормално да ти се пут готово до куће доведе.

Све више тема међу нашим грађанима је заштита животне средине, што нам је заиста најбољи показатељ бољег стандарда. Људи расправљају и где ће на одмор, која је бања или планина боља, да ли да можда на одмор иду у иностранство. Размишља се у ком ресторану да се резервише место. Све више општина добијају ултралуксузне ресторане и хотеле, јер постоје потребе за тако нечим и сви су пуни као чеп.

Све ово, иначе, пишем како бисмо постали искрени према себи, јер имамо потребу за тим „спортом” да стално кукамо како ништа не ваља, а заправо то није тако, већ нам је то остало усађено у глави, јер нисмо навикли на боље. Сада када је то боље дошло и када је постало реалност, ипак нам је драже да још мало кукамо и да тражимо сажаљење. Ипак, када ставимо прст на чело и погледамо шта су нам били приоритети пре 10 година, а шта су данас, те ако желимо да будемо искрени, погледаћемо се у огледало и признати да данас живимо за три класе боље него раније. Закључак ћемо донети по захтевима које данас испостављамо.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa