Теглили се резанци у Качареву

Ка­ча­ре­во – Кад не­де­ља пад­не, ба­нат­ско се­ло на­чи­сто опу­сти и док на цр­кви от­ку­ца­ва под­не, до­ма­ћи­ца на астал спу­шта су­пу из ко­је „бе­же” ре­зан­ци. Они су ул­ти­ма­тив­но до­ма­ћи, да­ле­ко би­ло ку­пов­ни, а нај­по­зна­ти­ји су у ју­жном Ба­на­ту цре­па­јач­ки, то­ли­ко ду­гач­ки да су и у уз­ре­чи­це ушли оном на­род­ном „те­гли се ко цре­па­јач­ки ре­за­нац”.

Ипак, тек су се у Ка­ча­ре­ву же­не из Удру­же­ња „Ет­но-ку­так” осме­ли­ле да се од­ме­ре у ме­ше­њу ба­нат­ске па­сте, па је у окви­ру ма­ни­фе­ста­ци­је „Ет­но-дан” по пе­ти пут ор­га­ни­зо­ва­но и так­ми­че­ње са рад­ним за­дат­ком спра­вља­ње „су­пе” за су­пу, на ста­ри на­чин, од до­ма­ћих ја­ја, бра­шна, све руч­но ме­ше­но и бри­сом се­че­но. Си­ро­ви­ну је обез­бе­дио ор­га­ни­за­тор, а са­бај­ле су за пул­том би­ле же­не из Опо­ва, До­ло­ва, Пан­че­ва, Цре­па­је… све на­о­ру­жа­не окла­ги­ја­ма и сво­јим ре­цеп­ту­ра­ма.

Та­ко су до­ма­ћи ре­зан­ци оку­пи­ра­ли по­ду­жи рад­ни сто на тре­му ме­сне за­јед­ни­це, а те­гли­ли се у рит­му му­зи­ке са хар­мо­ни­ке и там­бу­ре и ко­рак сит­ног ба­нат­ског ко­ла. Жу­те­ло се на све стра­не, у ру­ка­ма ре­зан­ци ис­пи­па­ва­ли, на на­дла­ни­ци од­ме­ра­ва­ла ду­жи­на, де­бљи­на, и ела­стич­ност, а по­што вре­ме­на ни­је би­ло за су­ше­ње, ишло се на кра­ћу ва­ри­јан­ту – да се су­па не ис­ки­да.

Чи­та­ва умет­ност тра­ја­ла је око по­ла са­та, а мај­сто­ри­це ран­ги­ра­не на три по­зи­ци­је. Тре­ће ме­сто по­де­ли­ле су То­до­рић Да­ни­је­ла из Удру­же­ња „Жен­ско ср­це” из Опо­ва и Алек­сан­дра Ма­ле­тин, чла­ни­ца Удру­же­ња „Ви­дов­дан” из Цре­па­је. Да су Цре­пај­ке још увек не­над­ма­шне, по­твр­ди­ла је и дру­го­пла­си­ра­на Ја­сми­на Исај­лов из та­мо­шњег удру­же­ња „Вред­не ру­ке”, али је пр­ва на­гра­да, ипак, оста­ла у Ка­ча­ре­ву, у ру­ка­ма Зу­за­не Стој­ков.

По­бед­ни­ца је на­гла­си­ла да ње­ни уку­ћа­ни ин­си­сти­ра­ју да се ре­зан­ци не ку­пу­ју, али и при­зна­ла да „су­пу” нај­че­шће раз­ви­ја на ма­ши­ни­ци, ко­ја то ра­ди бр­же. Ка­да се те­сто руч­но та­њи, на окла­ги­ји то тра­је ду­же и нај­ва­жни­је је има­ти осе­ћај ка­да тре­ба ста­ти да се не по­це­па.

„Ја сам то учи­ла од мај­ке још као де­те и стал­но смо се так­ми­чи­ли ко ће бр­же, леп­ше и ду­же ре­зан­це да на­пра­ви, па мо­гу да ка­жем да их пра­вим ви­ше од по­ла ве­ка”, при­ча мај­сто­ри­ца Зу­за­на.

Глав­на за све ов­да­шње га­стро и дру­ге ма­ни­фе­ста­ци­је Зо­ра Чу­брић на­по­ми­ње да су Ка­ча­рев­ке на­мер­не да ис­тра­ју у чу­ва­њу ста­ре прак­се пра­вље­ња до­ма­ћих ре­за­на­ца, али и ши­ре кул­ту­ре, ме­ло­са, па и пред­у­зет­ни­штва же­на овог кра­ја.

„Ве­ру­је­мо да ће то очу­ва­ти на­ше оби­ча­је и по­ста­ти још јед­на тра­ди­ци­ја, по­пут на­ше ’Пих­ти­ја­де’ и нај­чу­ве­ни­је ’Сла­ни­ни­ја­де’. Так­ми­чи­ле се је­смо у пра­вље­њу до­ма­ћих ре­за­на­ца, али су се же­не пред­ста­ви­ле и сво­јим руч­ним ра­до­ви­ма, ве­зом, на­ки­том и лут­ка­ма у тра­ди­ци­о­нал­ним но­шња­ма овог кра­ја, по­сла­сти­ца­ма и пе­ци­ви­ма, по­се­ти­о­ци­ма на де­гу­ста­ци­ју”, на­по­ми­ње Зо­ра Чу­брић, пред­сед­ни­ца Удру­же­ња „Ет­но-ку­так” из Ка­ча­ре­ва.

„Ове го­ди­не смо до­га­ђај осве­жи­ли и мод­ном ре­ви­јом ’На­на’, Удру­же­ња ’Омо­љи­чан­ке’, све за­чи­ње­но фол­кло­ром на­шег КУД-а ’Вељ­ко Вла­хо­вић’, а нај­мла­ђи су то­ком при­год­не ра­ди­о­ни­це има­ли за­да­так да сли­ка­ју и бо­је тра­ди­ци­о­нал­не ша­ре и оцр­та­ва­ју ка­ши­ке. И ту не ста­је­мо, у пла­ну је и ет­но-дан је­ла, так­ми­че­ње у спра­вља­њу гур­ман­лу­ка ко­је на­род ов­де нај­ви­ше во­ли да је­де, а за ле­то су ре­зер­ви­са­не ра­ди­о­ни­це ве­за и хе­кла­ња на ка­ча­ре­вач­ком је­зе­ру, ко­је због ин­те­ре­со­ва­ња зна­ју да по­тра­ју и ви­ше да­на”, ис­ти­че Чу­бри­ће­ва.