Patologija fana

Čovek uživa kad uspe da pobedi svoju maniju – kad nađe načina da sroza ono što je do juče uzdizao. Mnogi tada postanu žešći mrzitelji od onih koji su to delo, ličnost oduvek osporavali

Čitaoci su, možda, čuli da sam nominovan za Em-Ti-Vi nagradu. Stvar će rešiti ona fan-baza koja je spremnija da najviše puta glasa za svog favorita. Sad, nekima je čista ludost sedeti i kliktati, kao što je teška budalaština uopšte biti fan. Nije da ovim apelujem na glasanje, ali mene nikad nije bilo sramota što sam poštovalac nečega: seriju Lost gledao sam nebrojeno puta, obožavalac sam stripova i ne propuštam priliku da ih nabavim ili proširim znanje o njima... Lista primera ide dalje, i da krajnje sam zaluđen. Hm, ali ima nešto drugo što bi se mnogo pre moglo nazvati patologijom fana. Nagađam, pošto je era medija i dostupnosti, da će to tek doći u žižu i naučnog i umetničkog. Evo dva primera.

Neki ljudi ponosni su što su zaluđeni nečim u čemu nalaze vrednost, pa stalno žele da budu još upućeniji i u tome bezrezervno uživaju. Neki drugi, međutim, osećaju tu istu zaluđenost kao strano telo, kao rak svog uma i klopku u koju se uhvatilo njihovo vreme, umesto da je uloženo u nešto drugo. Kao da držiš čoveka u zlatnom kavezu – bez obzira na instaliranu slavinu s medom i mlekom– i dalje se oseća zarobljenim. Zato uživa kad uspe da pobedi svoju maniju, kad nađe način da sroza ono što je do juče uzdizao. Mnogi takav čovek postane žešći mrzitelj od onih koji su to delo, ličnost oduvek osporavali (jer njima za tu rabotu nije bila potrebna emotivna investicija). Evo slučaja. Svima je poznato da ima žena koje, ehm, žele da seksualno opšte sa svojim idolom. E, ali nije to tako jednostavno kako se čini niti su te žene baš tako banalno lake: većina njih, zapravo, želi da se idol zaljubi u njih, a ne kres-pa-ćao scenario. Kako bi bilo divno da baš ona postane centar njegovog života, da ON odabere baš NjU, od svih drugih. Okej, i ovo ste pretpostavili, ništa čudno. Ali, možda sledeći korak niste: ako ovo uspe, nakon kratkog perioda cvetanja i zanošenja mišlju da je to nešto najmoćnije – ona se doseti da ipak ima nešto još moćnije od toga da je jedan umetnik voli. A to je da jedan umetnik pati i crkava za njom, kad ga ostavi. Au, kako je tek to zeznuto! Jer, slabije mi pamtimo ta dela kroz koja umetnik reflektuje sreću, to sve idi-mi-dođi-mi, dočim ona mučna, melanholična dela, ona koja se s papira, platna ili zvučnika puše gustim kafanskim dimom, e to, to ljudima mnogo dublje tetovira dušu. I, onda, kakva je ona carica kad postane muza te sorte stvaralaštva! Biti neka nova Laura – wow! Nije ovo seksističko „mudroserstvo”, samo se radi o tome da imam jako bliskog prijatelja koji se u ovu vrstu duševnog desanta već godinama uverava, otud mi baš taj primer. I stvarno, ne prestaje da stvara na tu temu, pa ako se desi da on postane večan – postaće i ona. Nema druge no da priznamo da je i to neka genijalnost, ehm.

Umberto Eko smatra da je Ticijano Sklavi jedan od najvažnijih italijanskih pisaca XX veka, a nama je, nažalost, poznat jedino kao strip-scenarista Dilana Doga. Povukao se iz serijala, a onda je prošle godine napisao jubilarni 250. broj. Recenzija koju su mu Italijani tom prilikom priredili potpuno me je izlečila od ovih dilema. Naime, delo je zakatančeno simbolikom i potrebno je vreme i bavljenje da se otključa. Naravno, aha-efekat, kad u tome uspeš, potpuno te ostavi bez daha i vidiš da je Sklavi i pod stare dane car. Ja sam fan. Uživao sam u tom „poslu”. Onda sam pročitao tu italijansku recenziju. Takvu količinu šlajma po nekome ko iza sebe ima krajnje zavidan opus sjajnih stvari – to nikad, nikad pre video nisam. Neki čovek, nekada takođe fan, uopšte nije pristupio delu s verom da Sklavi opet ima nešto da kaže, nije prišao ni ravnodušno nego s najotvorenijom namerom da unizi genija. Alatka: jadna, površna analiza, koja više govori o autoru recenzije nego o autoru dela. Sada, kad mu je zalazak karijere, sve to što je Sklavi ikad napisao nije bilo dovoljno da ukoči bezobrazluk nekog nikogovića, koji je jednog veselog dana, jednom rukom u gaćama a drugom na tastaturi, mrzovoljno seo da nam malo objasni kako to sve k... ne valja. Ako se tako razgovara sa velikanima, mi koji se tek učimo da stvaramo nemamo čemu da se čudimo.