Патологија фана

Човек ужива кад успе да победи своју манију – кад нађе начина да сроза оно што је до јуче уздизао. Многи тада постану жешћи мрзитељи од оних који су то дело, личност одувек оспоравали

Читаоци су, можда, чули да сам номинован за Ем-Ти-Ви награду. Ствар ће решити она фан-база која је спремнија да највише пута гласа за свог фаворита. Сад, некима је чиста лудост седети и кликтати, као што је тешка будалаштина уопште бити фан. Није да овим апелујем на гласање, али мене никад није било срамота што сам поштовалац нечега: серију Лост гледао сам небројено пута, обожавалац сам стрипова и не пропуштам прилику да их набавим или проширим знање о њима... Листа примера иде даље, и да крајње сам залуђен. Хм, али има нешто друго што би се много пре могло назвати патологијом фана. Нагађам, пошто је ера медија и доступности, да ће то тек доћи у жижу и научног и уметничког. Ево два примера.

Неки људи поносни су што су залуђени нечим у чему налазе вредност, па стално желе да буду још упућенији и у томе безрезервно уживају. Неки други, међутим, осећају ту исту залуђеност као страно тело, као рак свог ума и клопку у коју се ухватило њихово време, уместо да је уложено у нешто друго. Као да држиш човека у златном кавезу – без обзира на инсталирану славину с медом и млеком– и даље се осећа заробљеним. Зато ужива кад успе да победи своју манију, кад нађе начин да сроза оно што је до јуче уздизао. Многи такав човек постане жешћи мрзитељ од оних који су то дело, личност одувек оспоравали (јер њима за ту работу није била потребна емотивна инвестиција). Ево случаја. Свима је познато да има жена које, ехм, желе да сексуално опште са својим идолом. Е, али није то тако једноставно како се чини нити су те жене баш тако банално лаке: већина њих, заправо, жели да се идол заљуби у њих, а не крес-па-ћао сценарио. Како би било дивно да баш она постане центар његовог живота, да ОН одабере баш ЊУ, од свих других. Океј, и ово сте претпоставили, ништа чудно. Али, можда следећи корак нисте: ако ово успе, након кратког периода цветања и заношења мишљу да је то нешто најмоћније – она се досети да ипак има нешто још моћније од тога да је један уметник воли. А то је да један уметник пати и цркава за њом, кад га остави. Ау, како је тек то зезнуто! Јер, слабије ми памтимо та дела кроз која уметник рефлектује срећу, то све иди-ми-дођи-ми, дочим она мучна, меланхолична дела, она која се с папира, платна или звучника пуше густим кафанским димом, е то, то људима много дубље тетовира душу. И, онда, каква је она царица кад постане муза те сорте стваралаштва! Бити нека нова Лаура – wоw! Није ово сексистичко „мудросерство”, само се ради о томе да имам јако блиског пријатеља који се у ову врсту душевног десанта већ годинама уверава, отуд ми баш тај пример. И стварно, не престаје да ствара на ту тему, па ако се деси да он постане вечан – постаће и она. Нема друге но да признамо да је и то нека генијалност, ехм.

Умберто Еко сматра да је Тицијано Склави један од најважнијих италијанских писаца XX века, а нама је, нажалост, познат једино као стрип-сценариста Дилана Дога. Повукао се из серијала, а онда је прошле године написао јубиларни 250. број. Рецензија коју су му Италијани том приликом приредили потпуно ме је излечила од ових дилема. Наиме, дело је закатанчено симболиком и потребно је време и бављење да се откључа. Наравно, аха-ефекат, кад у томе успеш, потпуно те остави без даха и видиш да је Склави и под старе дане цар. Ја сам фан. Уживао сам у том „послу”. Онда сам прочитао ту италијанску рецензију. Такву количину шлајма по некоме ко иза себе има крајње завидан опус сјајних ствари – то никад, никад пре видео нисам. Неки човек, некада такође фан, уопште није приступио делу с вером да Склави опет има нешто да каже, није пришао ни равнодушно него с најотворенијом намером да унизи генија. Алатка: јадна, површна анализа, која више говори о аутору рецензије него о аутору дела. Сада, кад му је залазак каријере, све то што је Склави икад написао није било довољно да укочи безобразлук неког никоговића, који је једног веселог дана, једном руком у гаћама а другом на тастатури, мрзовољно сео да нам мало објасни како то све к... не ваља. Ако се тако разговара са великанима, ми који се тек учимо да стварамо немамо чему да се чудимо.