Jabuke nemaju kome da mirišu

Kraljevo – Čitava šuma pod planinom Čemerno plamti stotinama jesenjih nijansi, dok stižemo u selo Bresnik, udaljeno pet-šest kilometara od Ibarske magistrale. Put do vrha sela asfaltiran, ponegde prekriven jabukama ili orasima. Opadaju na drum sa visokih i razgranatih stabala i niko ih ne kupi. Trunu jabuke, tvrde i hrapave. „Kolačare“, „pramsije“, „preslatkinje“, mirišu… baš na jabuke. Da, to su one što sa ormana mogu danima da sobu krase mirisom. I na „izvol’te“ su, kako seljaci kažu, svakom gostu, putniku namerniku ili prolazniku. Jer, ne mogu i ne stižu malobrojni stanovnici ovog sela da pre zime svaku voćku oberu.

 „Ostarilo se, ko će po drveću da se vere, a i ne treba mnogo zimnice za jedno ili dvoje čeljadi“, kažu nam Bresničani.

Ima i stabala koja više i nema ko da bere. Ovde je sve više praznih kuća, sve više zasvagda ugašenih odžaka. U zaseoku Letnice jedini stalni stanovnik je Živan Jovanović, a pre dve, tri decenije bilo je u ovom delu sela pedesetak duša.

– Prošle nedelje, sahranismo Stanislava Milićevića, poživeo je 59 godina. Zao čas ga stiže naprečac, tek sagrađena kuća osta zaključana. Njegov otac Stevan i majka Zlata imali su devetoro dece, ali samo je on ovde živeo. Braća i sestre mu odavno odoše svojim putem. Hteo je Stanislav da se oženi, da zasnuje porodicu, ali, neće današnje devojke u selo. I drugi ovdašnji momci su već u poodmaklim godinama – kaže nam meštanin Milutin Ilić.

Poput Bresnika, ubrzano nestaju i druga planinska sela, i tamo gde ima prostranih pašnjaka, uređenih voćnjaka, bogatih zabrana, vode „koja izvire gde petom staneš“, kuća od tvrdog materijala i crepom pokrivenih, telefonskih veza… I dobrim asfaltnim putevima više se odlazi nego dolazi.