​Zločin u ime apsolutnog principa

Jednu od poslastica za publiku predstojećeg 29. festivala autorskog filma u Beogradu (FAF), svakako će činiti vizuelno i tematski kolosalan film „Otet” (Rapito/Kidnapped), legendarnog italijanskog reditelja Marka Belokija, čija je vera u snagu i moć filma uprkos njegovim već poznim godinama (1939) i dalje neuništiva.

 Ovaj film je imao svetsku premijeru na ovogodišnjem 76. po redu Kanskom festivalu, a zahvaljujući distributerskoj kući MCF na FAF-u će se naći u Glavnom programu (29.11.) u društvu najnovijih dela kanskih, venecijanskih i berlinskih pobednika. Belokio sada uranja u istorijski istinitu priču o kidnapovanju šestogodišnjeg dečaka Edgarda Mortare iz jevrejske četvrti u Bolonji 1858. godine, koje su počinili papini vojnici po kardinalovom naređenju, jer ga je kao bebu tajno krstila njegova dadilja, a papski zakon je neosporan: dete mora da dobije katoličko obrazovanje. Borba jevrejske porodice Mortara da povrati sina uz podršku javnog mnjenja u liberalnoj Italiji i međunarodne jevrejske zajednice, brzo je poprimila i političku dimenziju i kao takva ostala zauvek zapisana u istoriji zemlje...

Otkrili ste nam još jednu istinitu priču iz prošlosti, koju je moguće povezati i sa sadašnjim vremenom?

Priča o otmici ovog jevrejskog deteta Edgarda Mortare me je posebno zanimala, jer mi je pre svega omogućila da odslikam zločin počinjen u ime apsolutnog principa. „Odvodim te jer je bog tako hteo. I ne mogu te vratiti tvojoj porodici. Vi ste kršteni i stoga ste katolik za večnost.” Ovo je zvanični „non possumus” (ne možemo) pape Pija Devetog. Zato bi bilo pravedno garantovati spasenje u zagrobnom životu, okončati život pojedinca, u ovom slučaju deteta koje zbog mladosti nema snage da se odupre ili pobuni. Napisao sam scenario zajedno sa Suzanom Nikjareli, pošto smo dobro sve to istražili.

Moćnim vizuelnim sredstvima vi odslikavate period, ali i posledice prinudnog pokrštenja vašeg glavnog junaka?

Što se sveukupne estetike tiče, sa direktorom fotografije Frančeskom di Đakomom sam lako našao zajednički jezik. Znali smo tačno kako treba snimiti ovaj film. I da, život mog junaka će zauvek biti slomljen, čak i ako je mali Mortara prevaspitavan od sveštenika zauvek ostao veran Katoličkoj crkvi. I sam će postati sveštenik, kroz fascinantnu misteriju koju samo volja za preživljavanje ne može dovoljno da objasni. Jer Edgardo, kada je Rim oslobođen, ipak će ostaje veran papi. Štaviše, on će do svoje smrti pokušavati da preobrati svoju porodicu koja nije htela da negira jevrejsku religiju.

Kako to objasniti?

Otmica Edgarda Mortare je takođe zločin protiv tihe, umereno imućne porodice koja poštuje papu-kralja, vrhovni bolonjski autoritet toga doba, u vreme kada je vetar slobode duvao širom Evrope, kada su svuda počeli da se potvrđuju liberalni principi i da se sve menja. Otmica malog Edgarda stoga simbolizuje očajničku, ultranasilnu volju sile u opadanju koja pokušava da se odupre sopstvenom kolapsu. Totalitarni režimi često imaju takve preokrete koji im samo na neko vreme daju iluziju pobede. To je poput kratkog grča pred smrt.

Vi prikazujete i strah i zbunjenost i unutrašnji bol otetog dečaka?

Da, to je neophodno. Osim ekstremnog nasilja ovog čina, želeo sam da ispričam užasnutost malog Edgarda, njegov bol nakon prinudnog razdvajanja od porodice, ali i njegove napore da pokuša da pomiri volju svog drugog oca ‒ pape, sa voljom njegovih roditelja koji traže po svaku cenu da ga papa vrati među njih. Žestoko od strane majke, a umerenije od strane oca koji pre svega misli na dobrobit deteta.

Ovakva vrsta pomiriteljstva je po vama nemoguća?

U filmu vidite da je Edgardo celog života pokušavao nemoguće pomirenje. Nikada nije poricao svoje roditelje, svoje poreklo, ali se ipak nije pomirio sa činjenicom da je njegova majka ostala Jevrejka do smrti. S druge strane, on nikada nije postao igračka papstva i ovo preobraćenje neće biti izuzeto od neočekivanih pobuna, manje više svesnih, o čemu svedoče njegove patnje i ponovljene bolesti koje su ga primoravale da dugo ostane u krevetu. Platio je svojim telom za ovu privrženost katoličkoj veri koja nikada nije bila dovedena u pitanje. Sreća za njega nikada nije bila više od uspomene. Sve uspomene iz godina kada još nije imao ni sedam godina, izbledele su.

Na izazovan i zanimljiv način vi pokušavate da osvetlite glavnu enigmu u ovoj filmskoj priči?

Kao što sam rekao, druga enigma ove priče je zaista Edgardovo preobraćenje. Dete se preobratilo i celog života ostalo verno svom drugom ocu, papi Piji Devetom. Zbog čega? Preovlađujuća teorija da je tada bio suviše mlad i pod jakim uticajem da bi mogao da se odupre. Bilo je to preobraćenje ili smrt. Ono što bismo danas nazvali „Stokholmski sindrom”...

Nema jednostavnih objašnjenja?

Nema, ja i ne pokušavam da ponudim jednostavnost, ali svakako je ovde reč o radikalnoj konverziji. To što Edgardo ni u jednom trenutku nema sumnje, čini njegov lik još zanimljivijim. Vodi nas u svetove nevidljive našim očima, ali koji postoje za mnoge ljude. Možemo se odlučiti da „fenomen” posmatramo spolja ili s ljubavlju i empatijom. Ali u slučaju ovog filma pokušao sam da prikažem dete-žrtvu moralnog nasilja, a zatim i čoveka koji ostajući veran veri svojih mučitelja, koje počinje da smatra spasiocima, na kraju postaje lik koji to čini bez ikakvog racionalnog objašnjenja. Ovo je film a ne knjiga iz istorije ili filozofije. Nema ideološki cilj.