Decenija ukrajinske tragedije

Aleksandar Bocan-Harčenko*

Pre tačno deset godina, 21. novembra 2013, na Trgu nezavisnosti u centru Kijeva počeli su protesti koje je pokrenula ukrajinska opozicija: povod za njih bila je molba ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča da se odloži potpisivanje sporazuma o pridruživanju s EU, kako bi se detaljno analizirale socioekonomske posledice sprovođenja istog.

Posle tromesečnih nemira, na Majdanu je, kao rezultat zločinačkih akcija neonacističkih militanata, prolivena krv. Bilo je stradalih i među demonstrantima i među pripadnicima policije. „Mirna okupljanja” pretvorila su se u paljenje automobila, bacanje Molotovljevih koktela na policajce i ubistva izvršena od strane nepoznatih provokatora (takozvani slučaj snajpera do danas nije istražen).

Svih ovih meseci, da podsetimo, u Ukrajini su gotovo stalno boravili zvanični predstavnici SAD i zemalja Evropske unije, podstičući antivladine akcije. Američka ambasada izdvajala je milion dolara dnevno za pomoć „šatorskom kampu” na Majdanu. Istovremeno, zapadnjaci su iznosili ultimatumske zahteve da se Kijevu obezbedi „sloboda izbora”. Ali pod jednim uslovom, formulisanim u neokolonijalnim „tradicijama”, da ovaj izbor bude napravljen isključivo u korist evropskih integracija. Deset godina kasnije, očigledno je da u zapadnim prestonicama uopšte nisu marili za prosperitet i stabilnost ukrajinske države.

Sporazum između Vlade Ukrajine i predstavnika opozicije, čiji su garanti bile Nemačka, Poljska i Francuska, objavljen je 21. februara 2014. Međutim, ti dogovori su pogaženi bukvalno sutradan. Radikali su preuzeli vlast silom, zbacivši legitimnog predsednika i pokušavši da ga fizički eliminišu, pa proglasivši „vladu pobednika” umesto vlade nacionalnog jedinstva.

Prvi koraci „pobednika” bili su prisilna derusifikacija društva – i pravi lov na neistomišljenike. Indikativno je da su brojne ključne funkcije u Kijevu zauzeli članovi ultranacionalističke partije „Sloboda”, čiji su lideri, oponašajući svoje idole, nacističke pomagače Banderu i Šuheviča, otvoreno izjavili da je potrebno „osloboditi Ukrajinu od Rusa i Jevreja”.

Glasovi ekstremista koji su pozivali na pokolj ruskog stanovništva Ukrajine postali su sve zvučniji. Zemlja je neumoljivo klizila u politički i pravni haos. Svakodnevica su postale represije nad javnim ličnostima, novinarima i aktivistima za ljudska prava, progon kanonske pravoslavne crkve, varvarsko ismevanje sećanja na sovjetske oslobodioce koji su srušili čovekomrzilačku ideologiju nacizma.

U maju 2014. ceo svet je video užasne, jezive slike zapaljenog Doma sindikata u Odesi, gde su neonacisti žive spalili desetine ljudi. Počinioci tog brutalnog zločina još nisu kažnjeni.

Istog proleća Kijev je protiv stanovništva Donbasa, koje nije podržalo oružani puč, pokrenuo brutalni rat praćen ekonomskom, energetskom i transportnom blokadom. Hiljade ljudi su poginule pod nemilosrdnim granatiranjem i bombardovanjem od strane ukrajinskih oružanih snaga. Stradali su samo zato što nisu odustali od toga da govore maternji ruski jezik i da tom jeziku uče svoju decu.

Temelj za miran izlazak iz najoštrije političke krize u Ukrajini mogli bi da budu Minski sporazumi o specijalnom statusu Donbasa, odobreni u Savetu bezbednosti UN u februaru 2015. godine, u čijem je dogovaranju ruska diplomatija imala važnu ulogu. Međutim, Kijev i njegovi zapadni mentori godinama su izbegavali da sprovedu te odluke i pokrenu pravi nacionalni dijalog (na isti način, inače, Priština, uz spoljnu pomoć, blokira stvaranje Zajednice srpskih opština na Kosovu predviđeno Briselskim sporazumima).

Krenulo se putem ubrzane militarizacije i uvlačenja Ukrajine u NATO, pripreme „blickriga” za osvajanje jugoistoka. Kako su bez ustručavanja priznali bivša nemačka kancelarka Angela Merkel i bivši francuski predsednik Fransoa Oland, Minski dokumenti su potpisani samo da bi kijevskom režimu dali vremena da ojača svoje oružane snage.

Zapadni reditelji ukrajinske tragedije i danas nastavljaju da razaraju ovu zemlju, uništavajući njenu istoriju, kulturu i duhovno nasleđe. Oružje, koje isporučuju SAD i Evropska unija, svakodnevno ubija civile i ruši stambene zgrade u Donbasu i Priazovlju. Ali sada zapadnjaci više ne kriju svoj pravi cilj – da nanesu „strateški poraz” Rusiji. Ukrajina i njen narod nisu ništa drugo do prigodan alat.

Ruska specijalna vojna operacija osmišljena je da stavi tačku na agresivne planove vašingtonskih stratega opsednutih sopstvenom isključivošću. Zadaci demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine, koje je postavio predsednik Ruske Federacije, biće ispunjeni. Glavni rezultat treba da bude uspostavljanje mira i izgradnja arhitekture jednake i nedeljive bezbednosti u Evroatlantiku.

Kijevski Majdan nije imao nikakve veze s demokratijom u Ukrajini. Naprotiv: postao je polazna tačka za tragičnu eskalaciju sukoba i doveo do raspada ukrajinske državnosti. Monstruozna cena „društvenog inženjeringa” Zapada iznosi hiljade i hiljade ljudskih života.

Opasnost ovakvih „projekata” nesumnjivo se razume u Srbiji, koju zapadnjaci računaju da oslabe metodama isprobanim krajem prošlog veka, povlađujući nasilju prištinskih radikala nad Srbima u severnim opštinama pokrajine i u enklavama južno od Ibra. Preteći Beogradu sankcijama zbog njegove smelosti da brani nacionalne interese, bahato tražeći od njega „de fakto priznanje” kosovske „nezavisnosti”, SAD i EU ponovo pokazuju svoje pravo lice.

Međutim, vreme radi protiv njih. Globalni odnos snaga se menja; pred našim očima se uspostavlja pravedniji, policentrični međunarodni poredak zasnovan na kulturnoj i civilizacijskoj raznolikosti. Uvereni smo da je upravo to put ka blagostanju i prosperitetu svih zemalja i naroda sveta.

*Ambasador Ruske Federacije u Republici Srbiji