Uvenule duše u dalekoj izolaciji

Holivud nas uči da je ljudsko biće statično, ono je maska sa fiksnim i predvidivim ponašanjem, a ja mislim da je sve u previranju i to je negde kamen temeljac svih mojih filmova, rekao je u razgovoru u za „Politiku” slavni turski autor: reditelj, scenarista, snimatelj i glumac Nuri Bilge Džejlan, čiji će najnoviji film „O suvom bilju” uskoro biti prikazan na 29. festivalu autorskog filma u Beogradu.

Srpska publika dobro poznaje i veoma ceni i voli njegovo stvaralaštvo. Taj njegov filmski etos, sličan onom u kojima su istrajavali autori poput Andreja Tarkovskog, Angelopulosa ili Bele Tara. Dakle – film sporog ritma, bez brzih montaža i zapleta, sa oslanjanjem na kontemplativnost i metafizički pristup u tematskom sadržaju, sa vizuelnom estetikom dugih kadrova i širokog plana sa minimalnim pokretima kamere, zbog čega gledalac mora da uspori i fokusira se na suptilne pokrete i fine detalje koji otkrivaju mnogo o likovima i mestima radnje.

Džejlanovi filmovi idu duboko u istraživanje velikih pitanja o prirodi postojanja i smisla života, navodeći publiku da više razmišlja o tome šta ovaj svet zapravo jeste, a manje o tome kuda sama priča ide. Sve ovo je negde zajednički imenitelj njegovih filmova: „Koza”, „Kasaba”, „Majski oblaci”, „Hladan”, „Klime”, „Tri majmuna”, „Bilo jednom u Anadoliji”, „Zimski san”, „Drvo divlje kruške”, a tako je i u slučaju ovog najnovijeg – „O suvom bilju”, uz koji će publika 29. FAF-a i misliti i uživati.

Da li nam u ovom filmu nudite pravu sliku današnje Turske?

Uvek osećam da postoji ogroman jaz između stvarnog života i stvarnosti koju srećemo u filmu, a moj film se nada da će biti putovanje pokušaja istraživanja ovih razlika.

Opet je mesto radnje Anadolija, ali je sada glavni junak nastavnik umetnosti?

Ono što me je navelo da formiram narativ kroz iskustva Sameta, nastavnika umetnosti usred njegove obavezne službe u turskom regionu Istočne Anatolije, uglavnom je bila ideja da bi takva tema mogla da predstavlja bogatu šarolikost situacija i događaja, kao i da obezbedi prostor za diskusiju o osnovnim konceptima koji se kod nas u kontinuitetu suočavaju kao glavne dihotomije, kao što su dobro protiv zla i individualizam protiv kolektivizma.

San Sameta je da se vrati u Istanbul odakle je i došao, a vi kroz tu njegovu želju pokazujete i razlike između centra i zabačenih delova zemlje?

Preko ovog nastavnika likovne kulture, koji ima utisak da je pri kraju svoje obavezne četvorogodišnje službe u zabačenom okrugu i koji se godinama tešio snovima o premeštaju u Istanbul, pokušavao sam, ne samo da sagledam razlike između uloga domaćina i gosta, unutrašnje efekte osećanja otuđenosti, udaljenosti od centra i egzistencije na rubovima, već i da se osvrnem i protumačim borbe stanovnika regiona i dinamiku geografskog, etničkog ili društvenog tkiva oko njih. Iako je mogućnost da volimo jedni druge uvek prisutna, predrasude, podizanje zidova, političke traume iz prošlosti i poriv da se najbliži nateraju da plate za svoje greške, guraju uvenule duše sve dalje u izolaciju. U geografiji gde je malodušnost na svakom licu, umor u svakom hodu i gorčina u svakom glasu koji odzvanja na hladnoći, otisci „sudbine” postaju istaknuti.

Gde je nestao Sametov prvobitni entuzijazam i njegova ljubav prema profesiji?

Kroz njegov lik sam želeo da prenesem i ukažem na postepeno opadanje ličnih želja državnih službenika i nastavnika poslatih u ranoj mladosti na istok, gde često započinju svoje zadatke sa idealističkom vitalnošću. Da ukažem na nesklad između haranga i stvarnosti, kako se ideali vremenom mogu pretvoriti u razočaranja, teret zauzimanja tačke u vremenu, kao i osećaj ništavila koji se ne može otresti, uprkos urođenom dinamizmu lutanja.

Istočna Anadolija ima prelepe pejzaže, vi ih s ljubavlju slikate, ali nam i nudite da sasvim ispravno protumačimo ovaj naslov vašeg filma?

Znate kako, dok osećate patnju u zemlji i prirodi, osećate potrebu da krenete od nule i ponovo procenite koncepte ispravnog, pogrešnog, neuspeha i nevinosti. U ambijentu zabačenog regiona zanemarenog istorijskim imperativima, pokušao sam da prenesem suv i blag ukus poslova koji se razvijaju tokom obavezne službe. Nepromenjivost insistiranja na sudbini nastavničke profesije da se jedva snalazi, kao i odnos između visokih i čistih ideala i brutalne nemilosrdnosti surove stvarnosti. Suvo je bilje oko nas.

Zanimljivo je da je i „O suvom bilju” poput „Zimskog sna” prilično raspričan film, puno je dijaloga?

Da, filozofski diskursi likova u filmu su dugi, ali kao i uvek ukazujem na pravi smisao priče koji se nalazi u onim trenucima između reči. Inače, dijalog za mene funkcioniše samo ako likovi pričaju gluposti, bilo šta što nije povezano sa filmom. Pokušavam da kažem značenje filma bez dijaloga, uz pomoć situacija, gestova. U oba ova filma koje pominjete, dijalozi su imali svoju jasnu svrhu i zato su tu.

Šta biste poručili beogradskoj publici koja će uskoro gledati i ovaj vaš film?

Nikada publici ništa ne sugerišem unapred, gledaoci znaju da „O suvom bilju” traje više od tri sata, neki će možda pomisliti da ih čeka dosada, a ja samo mogu da kažem da su oni koji su mi u početku bili dosadni postali najvažniji filmovi u životu. Najveće odluke u našim životima uglavnom dolaze odmah nakon najvećih dosada. Dosada ima potencijal da dovede ljude u pravo mentalno stanje da bi mogli da osete najteže istine. Kao što je filozof Valter Benjamin rekao: „Ako je san vrhunac fizičkog opuštanja, dosada je vrhunac mentalnog opuštanja. Dosada je ptica iz snova koja izleže jaje iskustva.”