Sumrak sedme sile

Svedoci smo da se vremena, a i ljudi, menjaju. Glavni izvor informisanja sada su tzv. društvene mreže. Nekad je bilo drugačije: radio je bio najbrži izvor informacija, ali smo se pojavom televizije posebno obradovali i decenijama smo udobno u fotelji uživali u tom novom tehnološkom dostignuću.

To su bila neka druga vremena. Pred kamerama i mikrofonima bili su ljudi koji su se školovali za taj posao. Od njih je gledalac televizije mogao puno toga da nauči. Televizija je imala zadatak da informiše, ali i obrazuje.

Šta se to desilo u međuvremenu sa novinarstvom u Srbiji? Zašto je zanimanje novinara do te mere degradirano i poniženo? Ko je sve danas novinar, voditelj ili reporter? Ko je toliko srozao ovu časnu profesiju i dozvolio da nam se sa ekrana obraćaju ljudi bez elementarnog znanja, vaspitanja i obrazovanja?

Možda ne bih ni napisao ovaj tekst da nisam video izjavu koju je nedavno dala Lea Kiš, dugogodišnja voditeljka i novinarka. Pored lepih manira i prirodnog šarma govorila je tečno, uvažavala sagovornike, a rečenice su joj bile jasne i gramatički ispravne. Ona nije na televiziju došla sa ulice, iz nekog rijalitija ili na neki drugi način, kako današnje gazde televizije biraju svoje miljenice. Iz kuće je ponela domaće vaspitanje, a puno toga je naučila od svog muža Mome Jokića, koji je važio za jednog od najboljih sportskih novinara.

Sa setom se sećamo ljudi koje smo voleli da slušamo i gledamo: Danka Novović, Dušanka Kalanj, Dina Čolić...

A danas? Šta se sada nudi gledaocima u Srbiji i ko su te osobe sa napućenim usnama, oskudno obučene i sa ugrađenim silikonima, koje su ni krive ni dužne svakodnevno satima na ekranima?

Već pomenuta Lea Kiš postavila je s pravom pitanje da li te rijaliti zvezde, promovisane u voditeljke, koje je neko ko ima moć da utiče na javno mnjenje postavio na ta mesta i dodelio im te uloge, imaju pravo da recimo Ivonu Pantelić, Ivanu Zarić ili Draganu Kosjerinu nazivaju koleginicama?

I da li je to uvredljivo za Miru Adanju Polak, Olju Bećković ili Tanju Peternek? Verujem da se ne osećaju prijatno ni Mirjana Bobić, Jovana Joksimović, Marija Stamenić ili Brankica Stanković kad ih bivše „voditeljke” „Farme” ili „Parova” oslovljavaju koleginicama.

Kada pogledate biografije ljudi koji vode televizije, uređuju te programe i biraju ljude koji će se obraćati sa ekrana, upravo ćete dobiti sliku profesije koja je gotovo izumrla.

Naravno, čast izuzecima i televizijama i autorima koji se bore da koliko-toliko sačuvaju dostojanstvo ove profesije.

Nekada su vešti urednici odlazili na Fakultet političkih nauka ili na Fakultet dramskih umetnosti, gde su „lovili” talente. Tako su mnogi glumci prva iskustva pred mikrofonom i kamerama sticali na radiju i televiziji. Ivan Bekjarev, Zlata Numanagić, Ljerka Draženović, Svetozar Cvetković, Maja Sabljić bili su voditelji na radiju Studija B, Dragan Nikolić je vodio „Maksimetar” na RTS-u, gde se kao voditelj okušao i Radoš Bajić, a značajan trag na televiziji ostavili su i pesnik Ljubomir Ršumović i književnik Moma Kapor...

Današnji šefovi svoje adute ne traže na fakultetima već ih „regrutuju” u svom najbližem i najprirodnijem okruženju – u rijalitiju. Oni najglasniji, najratoborniji i često najprimitivniji dobijaju ponudu i automatski postaju voditelji. Nije ni čudno jer, nažalost, danas televizije u Srbiji, uglavnom, služe da bi njeni vlasnici imali moć, uticaj i novac.

Sada gotovo svaki vlasnik tabloida, koji godinama truju i prljaju Srbiju, ima svoju televiziju.

Debelo je zakazao REM i pokazao da je zreo za remont. Tužno je što je gledalac prinuđen da sa ekrana gleda nasilje, primitivizam, nedolične scene i individue kojima je potrebna ozbiljna medicinska pomoć i briga.

Ovih dana skupština je usvojila novi zakon o elektronskim medijima, ali se tu ništa neće menjati. Uprkos žestokoj raspravi da li rijaliti treba proterati sa malih ekrana ili bar njihovo emitovanje pomeriti na noćne termine, sve ostaje isto. Urednicima i vlasnicima televizija bitni su rejtinzi i šerovi pa što su bizarniji i primitivniji svi sadržaji, to dobijaju veći prostor i udarne termine. Tako se biraju i voditelji tih emisija, koji se hvale da imaju punu podršku svojih vlasnika koji ih za to bogato plaćaju i nagrađuju.

Scene seksa, vređanje, šutiranje, psovanje su u cilju dizanja rejtinga. Nemojte da se iznenadite ako uskoro neke voditeljke svoje emisije budu vodile bez odeće. Ne bih želeo da učestvujem u tom skrnavljenju i ponižavanju tih nedužnih devojka, pa im neću spominjati imena.

Tabloidi su još agresivnije krenuli u promociju i veličanje tih nesrećnih devojaka, koje polugole pune naslovne strane tih listova. Kao novinar, više kao roditelj, pitao sam se da li bi gazde tih televizija svoje ćerke želeli da vide u tom blatu i mulju i da li ih bar nekad grize savest zbog toga što se iživljavaju i kriju iza tih nesrećnih osoba koje u toj kaljuzi služe za podsmeh i sažaljenje.

Da li je ovo totalni sumrak „sedme sile” ili ima još nade?

Novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista