O fudbalu, mentalitetu i još o nečem

Fudbalska reprezentacija Srbije plasirala se na Evropsko prvenstvo koje će se održati sledeće godine u Nemačkoj. Utakmicu sa tradicionalno neugodnim Bugarima odigrali smo na novom stadionu, izgrađenom prema evropskim standardima. „Veliki Evropejci” tvrde da je stadion preplaćen. Protivnici evrointegracija pak kažu da nam „evropski” stadioni nisu ni potrebni kad narod svuda, a naročito na Kosovu i Metohiji, jedva preživljava. Tek, činjenica je da je stadion u Leskovcu nov i lep, i da nije jedini koji je izgrađen u Srbiji za kratko vreme. Ranije ih nije bilo (pamtim, 90-ih godina prošlog veka, jer sam tamo i sam igrao, nedovršeni stadion FK „Sartid” u Smederevu).

Na utakmici u Leskovcu navijači su bili većinom deca. Jedni kažu da smo nekulturni i nedisciplinovani i da nas Evropa dobro i trpi. Drugi pak vele da nas Evropa najpre oštro kazni, pa delimično pomiluje da bi se, i preko UEFA, „mešala” u naše unutrašnje političke procese. Tek, činjenica je da je stadion u Leskovcu prošle nedelje ličio na veliko, šareno školsko dvorište i da su naša deca, uglavnom sa juga Srbije, uživala na novim tribinama gledajući svoje fudbalske idole. I još važnije – to su deca koja vrlo retko imaju priliku da prisustvuju takvim događajima. Ne samo da se to pamti celog života već utiče na izgradnju zdravog, pobedničkog karaktera mladih ljudi. Doduše, Srbija nije pobedila Bugare. Primila je opet dva gola iz kontranapada zbog, čini se, sopstvenih grešaka, premda i Bugari igraju – i ne igraju taj fudbal baš od juče.

Bez sumnje, među nama Srbima, najviše je „političara” i „političkih analitičara”. U stvari, više je možda samo „fudbalskih selektora”. I jedni i drugi, većinom bez velikog sportskog, odnosno političkog znanja – što izgleda i nije toliko važno – brinu, uzdišu, ocenjuju i potcenjuju, smenjuju i postavljaju, pozivaju na odgovornost bez ikakve odgovornosti. Ne razlikuju se uopšte ni oni što (se) samo hvale, ocenjuju i precenjuju, obećavaju bez ikakve odgovornosti, i tako u krug. Ipak, da ne pomisli neko da se eventualno mešam u politiku, a sudija sam Ustavnog suda (to je izgleda moguće prema pristalicama „liberalnog” koncepta demokratije u nas, koji nije ništa drugo nego „diktatura” svekolike jednakosti i ničim sputane slobode govora i izražavanja mišljenja). Tek, činjenica je da će fudbalska reprezentacija Srbije prvi put u svojoj istoriji biti na najvećoj evropskoj smotri fudbala. I to ne prvi put posle dvadeset četiri godine, već prvi put uopšte. Ako ostavimo pitanje kontinuiteta za pravnike i političare, ova (fudbalska) Srbija ima, objektivno posmatrano, (ni)malo zajedničkog sa (fudbalskom) Jugoslavijom.

U svakom slučaju, u pravu je selektor Dragan Stojković kad kaže da je ovo istorijski uspeh za ponos nacije i naše države. Stojković nije jedini, ali je presudno zaslužan za taj uspeh – i to mu niko ne može osporiti. Dokazao nam je na početku selektorskog mandata da se može igrati sa stilom. Naučio nas je da verujemo u nemoguće (da smo fudbalska velesila, a to nikad nismo bili). Taj nauk mogao je i skupo da plati – preranim ponovnim odlaskom iz našeg fudbala. Pokazao nam je koliko je važan kolektivni pobednički duh i kako, pogotovo na početku, taj duh lako može da se sruši. Pokazao nam je i koliko je važna ravnoteža. Posle Katara nije više bilo harizmatičnog Piksija. Ovaj drugi bio je manje rečit, a katkad je delovao i pomalo odsutno. Ipak, legendarni Piksi održao je reč: „Odvešću vas (nas) na Evropsko prvenstvo.” I učinio je to. Tako je, prema njegovim rečima, „vratio dug naciji” za Katar.

Kakav dug, majstore? Zar ti nama koji smo te gledali kao fudbalera na Marakani i na stadionima širom sveta išta možeš da duguješ? Zar Aleksandar (Veliki) Mitrović, Dušan Tadić i drugi naši fudbaleri mogu išta da duguju onoj deci koju su u prohladno novembarsko predvečerje prošle nedelje neizbrisivo utisnuli u dušu „pečat” pobednika i nastavljača naučivši ih da su greške, čak i kad se ponavljaju, sastavni deo „borbe neprestane”?

Za pravi uspeh u fudbalu i sportu, u bilo kom poslu, i u životu uopšte, najvažniji su mentalitet i kontinuitet. Oba se stiču marljivim i upornim radom, a potom i rezultatima što ostaju da traju i nadilaze doprinos i meru svakog, ma koliko velikog i zaslužnog pojedinca.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista