Nije sve u lopti

Naša fudbalska reprezentacija konačno se probila na evropsko prvenstvo. I, kao i uvek, pitanja stižu jedno drugo: da li je za srpski fudbal sam plasman na šampionat uspeh ili ne, kako ćemo da prođemo na glavnom turniru, šta posle toga...

Mi nikada, ni dok je bila Jugoslavija, i ona velika, i ona skraćena, nismo znali šta tačno hoćemo od fudbala. Doduše, oduvek smo želeli nešto veliko, ali nikada nismo odredili šta je to: da li je najvažnije da igramo lepo, ili da prođemo kvalifikacije, ili da na završnom takmičenju izađemo iz grupe...

Naš pogled dobacuje samo do prve naredne prepreke. Naše pouke zakopa u prošlost već naredni dan. Naš sistem rada se raspadne pred prvim izuzetkom.

Zašto smo takvi u fudbalu? Kako može Đoković, kako može Španovićeva? Kako Hrvati postadoše fudbalska svetska velesila? Kad će naša liga da bude kao one na Zapadu?

Nije sve u lopti. Dok se ona zakotrlja s centra mnogo drugih igara bude odigrano. Na primer, fudbal u Zapadnoj Evropi ne bi bio to što jeste da je tamošnja privreda u ravni naše. Bez igrača iz inostranstva njihovi klupski timovi bi bili nenaduvani baloni. Njihovom neograničenom kupovinom istovremeno pojačavaju sebe i još više oslabljuju one od kojih uvoze te, da ne bude uvredljivo, fudbalske poluproizvode.

Kakav bi bio domet naših klubova da su zadržali Tadića, Mitrovića, Milinkoviće, Vlahovića, Kostića, Pavlovića, Gudelja... Pa još da tom hrastu nisu odsečene grane o koje su se ljuljali Vidić, Stanković, Matić... Uzimaju i naši neke cvećke iz belog sveta, ali one najmirišljavije se presađuju u tuđe bašte i to još dok su pupoljci.

Nekada smo preterivali u tome da smo bolji od celog sveta. Sada preterujemo u sopstvenom potcenjivanju: u kulturi, vaspitanju, obrazovanju... U svemu! S takvim kolektivnim mentalitetom već s primljenim golom ulazimo u okršaj s protivnikom.

„Danas svi igraju fudbal” – unapred smišljeno opravdanje za svaki slučaj. A što mi nismo među onima koji „danas igraju fudbal”? Izgovore imamo za izvoz: ovi imaju veći budžet, ovi nemaju, ali su više želeli pobedu; ovi imaju bolje terene, a oni imaju loše, što nama ne odgovara; rano smo dali gol tako da je protivnik imao celu utakmicu da preokrene, a kad mi primimo rano gol nikako da se oporavimo od toga kao da je natprirodna pojava...

Država je počela da gradi savremene stadione širom zemlje s namerom da time podstakne razvoj fudbala kod nas. Da li ćemo sa njih zaista da skočimo visoko i tamo i ostanemo? Uopšte, da li postoji recept koji garantuje uspeh?

U fudbalu ga nema! To je jedina sportska grana u kojoj okršaj može da se završi onako kako je i počeo, bez ijednog pogotka (0:0).

Bili smo opijeni plasmanom na prošlo svetsko prvenstvo svesno ili podsvesno zaboravljajući ili nipodaštavajući da Portugaliji u Beogradu nije priznat čist gol u poslednjim trenucima utakmice (lopta prešla gol-liniju). Da smo tad izgubili, izgledi da budemo umesto nje pobednici grupe bili bi nikakvi.

Sad nam nerešeno s Bugarima u Leskovcu ima ukus kiselog grožđa. Igra stvarno nije bila za pamćenje (kao ni ona na početku kvalifikacija kod njih), međutim, cilj je ostvaren. Jeste, ali kako su ga ostvarili Mađari?! Gledajući tabelu („brojke ne lažu”) ko će da se seti („kakva vajda od toga”) da su u obe utakmice protiv nas bili u mišjoj rupi. I još je ona u Budimpešti bila dublja, ali lopta nije htela da uđe u nju!

Predubeđenje čini svoje. Svi smatramo da smo na dva poslednja svetska prvenstva prošli neslavno. A Nemci? Oba puta su završili kad i mi! Ipak, nama je i dalje uklesano u mozgu da oni dobijaju i ono što je za druge beznadežno izgubljeno.

Italijani su evropski prvaci. Titulu su 2020. osvojili u Londonu, pobedivši u finalu Engleze na penale. Kako bi drugačije kad su „talijani”! Pa, kad su večni miljenici talije gde je ona bila kad je trebalo da se ode u Rusiju 2018. i Katar 2022?

To što u fudbalu žetva ne zavisi sto odsto od setve nipošto ne znači i da se prekrste ruke, pa šta bog da. Pre svega, treba da se, bez obzira na činioce na koje iz fudbala ne može da se utiče, osmisli kako ćemo da igramo: napadački ili odbrambeno, pošteno ili pokvareno, s ovoliko igrača u odbrani i napadu ili s onoliko, da li golmani da brane kao u rukometu ili kao nekada u fudbalu, da trenerima (selektorima) prepustimo da rade potpuno po svom nahođenju ili da im se daju neke teze, pa neka ih razvijaju...

Mnogo bi pomoglo kad bi na tribinama glavnu reč vodili ljubitelji fudbala, a ne interesne grupe (dvanaesti igrači), kad bi klubove vodili ljudi, koji će sportski da podnose i pobede i poraze, kad bi roditelji usađivali svojoj deci da maštaju o tome da postanu i ostanu asovi ovde, a ne u inostranstvu, kad bi se igralo brže, kad igrače s 20 godina ne bismo i dalje smatrali za talente, kad ne bismo preko medija vodili javne rasprave o greškama sudija, nego o greškama (i dobrim potezima) igrača...