Decenija ukrajinskog posrtanja

Pre tačno jednu deceniju, preciznije 21. novembra 2013, Ukrajina je krenula u sunovrat. Masovni bunt naroda, koji je u istorijske udžbenike upisan kao „Evromajdan”, u kojem je sa vlasti svrgnut tadašnji legalno izabrani predsednik Viktor Janukovič, a ukrajinsko društvo krenulo putem neonacizma, sabijen je u bezizlaz. Nade da će strateško odvajanje od Rusije drugoj po veličini evropskoj zemlji, privredno osiromašenoj po raspadu Sovjetskog Saveza, omogućiti da nađe uhlebljenje na bogatom Zapadu, tokom deset godina pokazale su se uzaludnim.

Usledilo je lišavanje građanskih prava većinskog ruskog stanovništva u jugoistočnim delovima zemlje, što je za odgovor imalo pobunu, povratak Krima pod puni suverenitet Moskve, rat... A završilo se faktičkim gubitkom nezavisnosti, bankrotstvom, pretvaranjem Ukrajinaca u „jeftinu radnu snagu za ubijanje Rusa”, beznađem... Istovremeno, srušene su nade Evropljana da će se na lak način dokopati plodnih ukrajinskih ravnica, čeličana, prirodnih resursa. A to se ne oprašta lako. Sadašnji šef države Volodimir Zelenski suočen je ovih dana s otvorenom pretnjom novim „Majdanom”, po njega svakako pogubnim.

Svet nije počeo da se menja samo zbog krize u Ukrajini. Taj proces bio je istorijski i društveno neizbežan. Slučaj bivše sovjetske republike samo je pokazao da ni prostorno velike, i naizgled stabilne, države ne mogu tek tako da odole tektonskim promenama. Čini se, u stvari, da su želje Ukrajinaca dobile institucionalni oblik u trenutku kad za to baš i nije bilo najpovoljnije vreme. Svojevrstan povratak u prošlost i nacizam, koji je u delovima ove zemlje bio i te kako prisutan polovinom prošlog veka, ispostavio se kao slaba karta za ulazak među Evropljane ophrvane sopstvenim problemima. Naprotiv, samo je izazvao sumnje. Pogotovo nakon oštre reakcije Rusije i otpočinjanja Specijalne vojne operacije u februaru 2022.

Posle godinu i po vojevanja stiglo se do nekih zaključaka, a pre svega do toga da je beskrajno ratovanje na Starom kontinentu, ipak, stvar prošlosti, i da je neophodno pristupiti mirovnim pregovorima. Kao poraženi ili kao pobednik, svejedno. Muka vlasti u Kijevu je u tome što je sebe dovela u poziciju da u o tom miru u njeno ime odlučuju – drugi.

A na Zapadu su već smislili kako da okončaju agoniju: kao prvo, priznaće se granice definisane ratnim dejstvima na terenu, što bi značilo da Kijev mora da prihvati da su Donbas, Krim, Hersonska i Zaporoška oblast, u skladu s referendumskom potvrdom tamošnjih žitelja, sastavni deo Ruske Federacije. Ukrajina bi trebalo i zvanično da se odrekne pomenutih teritorija.

Rukovodstvo u Kijevu odustaće od pretenzija na članstvo u NATO-u i garantovaće da bivša sovjetska republika neće na svojoj teritoriji raspoređivati naoružanje koje bi moglo da ugrozi delove Ruske Federacije. Sve pomenuto, navodno, širom bi otvorilo vrata Ukrajini za priključenje Evropskoj uniji.

Interesantno je da se u pomenutom predlogu uopšte ne pominju denacifikacija zemlje ili buduća sudbina Zelenskog. A upravo je reafirmacija politike koja je polovinom prošlog veka ceo svet gurnula u do tada neviđenu ratnu katastrofu dovela do sukoba u Ukrajini, pa i do vojne intervencije ruskih oružanih snaga.

Sve pomenuto svakako bi značilo zvaničnu kapitulaciju aktuelnog kijevskog režima, sa svim posledicama koje bi takav čin sa sobom nosio. S druge strane, nepoznanica je i koliko bi ovakvo rešenje bilo prihvatljivo za Moskvu. Jer garancije za predloženo ne može da da nijedna zapadna država, a pogotovo ne SAD s NATO saveznicima.

Drugim rečima, u Kremlju očekuju da i zapadni lideri javno pokažu da odustaju od politike vojnog okruženja Rusije. A to je teško očekivati. Naravno, niko ne traži paraf Brisela na konkretan dokument o ukrajinskoj kapitulaciji, ali odustajanje od ekonomskih sankcija nametnutih ruskom biznisu upravo zbog rata bilo bi za početak dovoljan signal dobre volje.

Takođe, na pomolu nije ni garancija da se u budućnosti neće dogoditi neki novi „Minsk 2” (februar 2015), kad je pod izgovorom mirovnog procesa Ukrajini samo obezbeđeno dovoljno vremena da se dobro naoruža. Jer zapadnim sponzorima ovog rata polovičan mir definitivno ne ide naruku. Objektivno, ne ide ni Rusiji, svesnoj da bi odlaganje pravog okončanja sukoba onemogućilo ubrzani privredni i svaki drugi oporavak borbama uništenih teritorija. Stalne pretnje novim incidentima ne bi doprinele ni povratku raseljenog stanovništva. Jednako Rusa kao i Ukrajinaca. A bez njih je svaka obnova besmislena.

Po svoj prilici, žitelji druge po veličini evropske države moraće sami da odluče kakvu budućnost žele i ko može da im je garantuje. Zelenski to svakako ne može. On je svoje adute odavno potrošio.