U Srbiji žive 356.404 osobe sa invaliditetom

U Sr­bi­ji ži­vi 356.404 oso­be sa in­va­li­di­te­tom, sve­do­če po­da­ci Re­pu­blič­kog za­vo­da za sta­ti­sti­ku (RZS) iz­ve­de­ni iz po­sled­njeg po­pi­sa sta­nov­ni­štva. Pre­ma ovim po­da­ci­ma, 213.885 oso­ba ima pro­blem sa ho­dom, 90.525 oso­ba ima te­ško­će sa slu­hom, 84.385 oso­ba ni­je sa­mo­stal­no pri ode­va­nju, is­hra­ni i odr­ža­va­nju hi­gi­je­ne, 62.824 oso­be ima pro­blem sa pam­će­njem i kon­cen­tra­ci­jom, a 45.477 oso­ba ima pro­blem sa ko­mu­ni­ka­ci­jom. Broj­ke ta­ko­đe sve­do­če da zna­čaj­no vi­še že­na (208.300) ima ne­ku vr­stu in­va­li­di­te­ta u od­no­su na mu­škar­ce (148.104). A ovaj po­da­tak tre­ba tu­ma­či­ti u sve­tlu či­nje­ni­ce da že­ne u pro­se­ku ži­ve pet go­di­na du­že u od­no­su na mu­škar­ce, a in­va­li­di­tet je naj­če­šće pra­ti­lac tre­ćeg ži­vot­nog do­ba. O to­me ilu­stra­tiv­no go­vo­ri po­da­tak da ne­ku vr­stu in­va­li­di­te­ta ima 14.951 oso­ba mla­đa od 30 go­di­na i čak 246.901 oso­ba sta­ri­ja od 65 go­di­na. Re­gi­o­nal­no po­sma­tra­no, u Be­o­grad­skom re­gi­o­nu ži­vi 68.280 oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, u re­gi­o­nu Šu­ma­di­je i za­pad­ne Sr­bi­je ži­vi 93.785 oso­ba sa hen­di­ke­pom, u Ju­žnoj i is­toč­noj Sr­bi­ji ži­vi 87.245 oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, dok u Voj­vo­di­ni ži­vi 107.094 oso­ba sa hen­di­ke­pom.

Naj­ve­će uče­šće oso­ba sa in­va­li­di­te­tom u ukup­nom sta­nov­ni­štvu za­be­le­že­no je u op­šti­na­ma Cr­na Tra­va (14 od­sto), Plan­di­šte (13,6 od­sto), Ga­džin Han i Svr­ljig (10 od­sto), dok je naj­ma­nje uče­šće li­ca sa in­va­li­di­te­tom za­be­le­že­no u Pre­še­vu, gde sve­ga je­dan od­sto oso­ba ima ne­ku vr­stu in­va­li­di­te­ta. Za­tim, u Tu­ti­nu i No­vom Pa­za­ru, u ko­ji­ma ži­vi dva pro­cen­ta oso­ba sa hen­di­ke­pom i Bu­ja­nov­cu, u ko­me je 2,4 od­sto oso­ba sa in­va­li­di­te­tom. Či­nje­ni­ca je da u ovim op­šti­na­ma ži­vi naj­mla­đe, od­no­sno naj­sta­ri­je sta­nov­ni­štvo u na­šoj ze­mlji, a struč­nja­ci Re­pu­blič­kog za­vo­da za sta­ti­sti­ku is­ti­ču da broj oso­ba sa in­va­li­di­te­tom u op­šti­na­ma i gra­do­vi­ma u ko­ji­ma po­sto­je usta­no­ve za nji­hov traj­ni sme­štaj mo­že bi­ti po­ve­ćan, što je po­seb­no iz­ra­že­no u op­šti­na­ma ko­je ima­ju ma­li broj sta­nov­ni­ka.

Ka­ko is­ti­ču iz RZS, po­da­ci o in­va­li­di­te­tu do­bi­je­ni su na osno­vu od­go­vo­ra is­pi­ta­ni­ka na pi­ta­nja o to­me da li ima­ju po­te­ško­će u oba­vlja­nju sva­ko­dnev­nih ak­tiv­no­sti zbog pro­ble­ma sa vi­dom (i po­red upo­tre­be na­o­ča­ra), slu­hom (i po­red upo­tre­be slu­šnog apa­ra­ta), ho­dom ili pe­nja­njem ste­pe­ni­ca­ma, pam­će­njem i kon­cen­tra­ci­jom, sa­mo­stal­no­šću pri ode­va­nju, is­hra­ni i odr­ža­va­nju lič­ne hi­gi­je­ne i ko­mu­ni­ka­ci­jom. Na sva­ko od ovih pi­ta­nja oso­ba je mo­gla da se iz­ja­sni da ne­ma po­te­ško­ća, ima ma­lo po­te­ško­ća, ima mno­go po­te­ško­ća, od­no­sno da je pot­pu­no one­mo­gu­će­na u oba­vlja­nju sva­ko­dnev­nih ak­tiv­no­sti, a na pi­ta­nje o in­va­li­di­te­tu mo­gla je i da ne od­go­vo­ri.

Pri­li­kom pri­ku­plja­nja po­da­ta­ka o in­va­li­di­te­tu ko­ri­šćen je so­ci­o­lo­ški pri­stup pre­ma ko­me oso­ba mo­že sma­tra­ti da, i po­red po­sto­ja­nja od­re­đe­nog zdrav­stve­nog pro­ble­ma, ne­ma po­te­ško­ća u oba­vlja­nju sva­ko­dnev­nih ak­tiv­no­sti kod ku­će, u ško­li ili na po­slu – pre sve­ga za­hva­lju­ju­ći po­dr­šci oko­li­ne ili ko­ri­šće­nju od­go­va­ra­ju­ćih po­ma­ga­la. To dru­gim re­či­ma zna­či da se broj od 356.404 oso­be ne od­no­si na stva­ran broj oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, već sa­mo na oso­be ko­je se­be do­ži­vlja­ju kao li­ca sa hen­di­ke­pom. Oso­be ko­je ni­su že­le­le da od­go­vo­re ni na jed­no od po­sta­vlje­nih pi­ta­nja i oso­be za ko­je po­da­ci ni­su pri­ku­plje­ni, uklju­če­ni su u kon­tin­gent oso­ba či­ji je sta­tus in­va­li­di­te­ta ne­po­znat, a njih je ukup­no 109.343 (58.475 mu­ška­ra­ca i 50.868 že­na).

Ka­ta­ri­na Đor­đe­vić

An­tr­fi­le

Dis­kri­mi­ni­sa­ni go­to­vo na sva­kom ko­ra­ku

Pred­sed­nik udru­že­nja oso­ba sa in­va­li­di­te­tom „Fe­niks” Bran­ko Jo­kić is­ti­če da su oso­be ko­je ima­ju pro­blem sa vi­dom, slu­hom, go­vo­rom i kre­ta­njem dis­kri­mi­ni­sa­ne go­to­vo na sva­kom ko­ra­ku – po­čev od broj­nih ar­hi­tek­ton­skih ba­ri­je­ra ko­je sto­je na nji­ho­vom pu­tu pa sve do ne­do­stat­ka za­kon­skih pro­pi­sa ko­ji bi olak­ša­li nji­hov ži­vot. On is­ti­če da naj­ve­ći broj oso­ba u in­va­lid­skim ko­li­ci­ma ne mo­že da ko­ri­sti jav­ni, grad­ski i me­đu­grad­ski pre­voz, ni­ti mo­že da uđe u voz, a pu­to­va­nje na od­mor za njih pred­sta­vlja mi­sa­o­nu ime­ni­cu, jer ne po­sto­ji ni­je­dan tu­ri­stič­ki auto­bus ko­ji mo­že da pri­mi ko­li­ca ko­ja ko­ri­ste oso­be sa hen­di­ke­pom. Ve­li­ki broj zgra­da ima ar­hi­tek­ton­ske ba­ri­je­re i prak­tič­no su ne­pri­stu­pač­ne oso­ba­ma u ko­li­ci­ma, a ba­ha­to par­ki­ra­nje na me­sti­ma re­zer­vi­sa­nim za in­va­li­de je vi­še pra­vi­lo ne­go iz­u­ze­tak.