Prve godišnjice u ogledalu „Politike”

Za svojih uskoro punih 120 godina, „Politika” nije izlazila samo kada je Srbija bila pod okupacijom, od septembra 1915. do septembra 1919. i od aprila 1941. do oktobra 1944. godine. Tako nije direktno prisustvovala rađanju dve Jugoslavije, ali je bila u prilici da posvedoči prvim godišnjicama. I u oba slučaja je zabeležila da su prigodne proslave praktično bile u senci aktuelnih problema.

Tačno uoči godišnjice osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca prestolonaslednik Aleksandar je morao da otputuje u Pariz, u pokušaju da za novu državu, za koju je krvlju svog naroda platila najviše Srbija, izdejstvuje bolje uslove mirovnog sporazuma. Pored toga, „Politika” je iz dana u dan pratila i pokušaje italijanskog pesnika-avanturiste Gebrijela d’Anuncija da zadrži osvojenu Rijeku i pokori Dalmaciju, podsećala na bugarske zločine u velikom ratu, a bavila se i vrućom temom priprema za prve izbore u novoj državi. A krajem novembra 1944. godine u tadašnjoj Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji u mnogim krajevima se još ratovalo protiv Nemaca, ustaša i četnika i ostale „reakcije”, a nova revolucionarna (komunistička) vlast pokušavala je da se definitivno reši monarhije i monarhista, ustroji institucije države i legitimiše se pred svetom – ili onim što danas zovemo međunarodna zajednica.

Prema prvim brojevima našeg lista posle dugih perioda neizlaženja, od novih država mnogo se očekivalo. Ideali o zajedničkom životu bratskih naroda su bili isti, ili bar slični. Ipak, urednici i novinari su pre 79 godina zvučali nešto poletnije od onih od pre 104 godine. Bez obzira na rat koji je još trajao i krvave međusobne sukobe doskora „troimenog jednog” naroda, Titu, partiji i Narodnooslobodilačkoj vojsci se izgleda bezrezervno verovalo da vode u „svetlu budućnost”.

„Bez mržnje, ali s ogromnom verom u pravdu, s ljubavlju u srcu, ali s budnošću prema svakoj klici zla, ’Politika’ stupa u novi život mlade naše države i novoga društva”, zaključio je uvodničar prvog broja po oslobođenju Beograda. A u svečarskom broju od 29. novembra 1944. na naslovnoj starni veliki tekst potpredsednika AVNOJ-a Moše Pijade, pod naslovom „Jedna velika godišnjica”. Pijade je dobro predvideo da će Drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije u Jajcu ostati zabeleženo „u istoriji naših naroda i u istoriji savremene Evrope kao datum od posebnog značaja koji će privlačiti pažnju budućih pokolenja”.

Govoreći o održavanju „takve slobodne skupštine narodnih pretstavnika iz svih krajeva jedne ’okupirane’ zemlje u srcu Hitlerove ’Evropske tvrđave’” i uzdizanju jedne „narodne” vojske, Pijade je naveo: naši su narodi imali dovoljno hrabrosti i razuma da golim rukama zgrabe za vruće gvožđe i počnu sami kovati svoju sudbinu.

„U toj potpunoj skladnosti i savršenom jedinstvu narodnih masa i njihovog novog rukovodstva i leži jedino moguće objašnjenje svega onog što danas tako jasno izdvaja Jugoslaviju između svih ostalih naroda koji su u celini bili pali pod jaram fašizma. Samo u toj činjenici leži objašnjenje ne samo za stvaranje iz ničega jedne vojske koja pobeđuje neprijatelja, oslobađa zemlju i razoružava reakciju nego i za stvaranje jedinstva i bratstva naroda pod okolnostima njihove najveće međusobne zakrvljenosti i za stvaranje jedne nove državne organizacije, istinski narodne i demokratske sa najcelishodnijim novim oblicima koje je dala narodna inicijativa”, napisao je, između ostalog, Moša Pijade za „Politiku”.

A na naslovnoj strani sledećeg dana bio je izveštaj o predaji Ordena narodnog heroja maršalu Titu, sa njegovom izjavom da „treba pobijediti sve one koji neće onakvu Jugoslaviju za kakvu su dali živote stotine hiljada najboljih sinova naše zemlje”. U prethodnom govoru, po ulasku u oslobođeni Beograd, Josip Broz je govorio o „oko milion uništenih, poubijanih, gasovima ugušenih sinova Srbije, Hrvatske i ostalih krajeva”. U izveštaju našeg lista od 30. novembra navodi se, između ostalog, da je „u jednoj maloj dvorani narodne skupštine”, na godišnjicu „istorijskog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu”, održana u prepodnevnim satima „intimna i lepa svečanost” – predaja odlikovanja Titu, koje mu je dodelilo Predsedništvo AVNOJ-a, a na predlog Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije.

Razdragane „narodne mase” bile su na ulicama Beograda i tačno 25 godina ranije. Slaveći praznik ujedinjenja, Beograd je, kako je pisao izveštač našeg lista, „imao da dočeka jedan od najvećih dana iz naše zlatne istorije”. Novinar „Politike” je zabeležio gužvu na ulicama 1. decembra 1919. godine i oduševljenje stanovnika koji time žele da „zablagodare Svevišnjem što je najzad, posle tolikih muka i iskušenja, posle mnogotrpnih stoleća došao dan kada su braća Hrvati i Slovenci mogli da slobodno padnu u naručja svojoj braći po krvi i jeziku, Srbima”. U Sabornoj crkvi je održano svečano blagodarenje, činodejstvovao je mitropolit Dimitrije, a svečarsku atmosferu pomutio je samo izostanak regenta Aleksandra, zbog čega je iz programa izbačeno i defilovanje vojnih trupa.

Na sam dan proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, urednik Stanoje Stanojević uvodnik pod naslovom „Dan pobede” počinje pričom o značaju Vidovdana (tada se pisalo Vidov-dan) i njegovom prethodnom izboru za državni praznik mlade srpske države. Navodi, između ostalog, da je Kosovo „značilo u isti mah i poraz i pobedu, ono je bilo grob iz koga se vaskrsava”, pa objasnio smisao „Kosovske osvete”: „Zbog toga ’osvetiti Kosovo’ nije značilo samo dobiti jednu bitku u kojoj će turska vojska biti potučena nego je ’osvetiti Kosovo’ značilo pre svega stvoriti sve one preduslove koji su potrebni da se dođe do definitivne pobede.”

I sad se to izmenilo i od tog dana će se kao praznik srpsko-hrvatsko-slovenačke države slaviti 1. decembar. „Tako i treba da bude. Jer dan našeg ujedinjenja najznačajniji je do danas dan u istoriji našeg naroda”, ocenio je Stanojević i naveo brojne razloge za takav stav. Ali se na kraju i zapitao: „Da li će naš narod i prvu proslavu novog državnog praznika, proslavu dana pobede, dočekati i proslaviti sa istim osećajem vedrog samopouzdanja kao što je dočekivao i proslavljao Vidov-dan, dan poraza?” O tome, kako je napisao, „bolje, bar danas, da ne govorimo”.

Ovakav oprez jasniji je kada se pročita njegov nekoliko dana stariji tekst o političkim, ekonomskim, socijalnim, finansijskim i drugim problemima tokom godinu dana postojanja Kraljevine SHS. Tu kaže: „Svaki onaj koji je u oduševljenom nacionalnom zanosu ili u političkoj kratkovidosti zamišljao da će se u formiranju naše nove države i narodno naše ujednačenje moći izvesti bez teškoća, trzavica i velikih kriza, taj je bio na vrlo pogrešnom putu.”

Novi fakulteti

Prvih dana decembra 1919. „Politika” piše da će kroz najkraće vreme biti završene pripreme za otvaranje Filosofskog fakulteta u Skoplju, samo sa grupom „humanih nauka”, a „nije isključeno da se takva ista vrsta filosofskog fakulteta otvori i u Sarajevu”. Osim toga, u Subotici će se osnovati Pravna akademija, takođe u rangu fakulteta. „Postoji mišljenje da bi se na taj način, deobom fakulteta, najlakše moglo pomoći pretrpanosti na beogradskom univerzitetu i da bi ovako rešenje, pored toga, bilo i u korist same nastave”, prenosio je naš list.

Pećka patrijaršija

U „Politici” od 9. decembra piše da je „između delegata naše crkve i Vaseljenske Patrijaršije” postignut „potpun sporazum odnosno vladičanstva koja su ušla u sastav naše države a koja su ranije pripadala Vaseljenskoj Patrijaršiji”. „Patrijaršija se odriče vladičanstva skopljanskog, debarskog, bitoljskog, raško-prizrenskog, jednog dela vodenske mitropolije, peljanske biskupije, strumičke eparhije kao i vladičanstva u Bosni i Hercegovini. Sporazum u isti mah priznaje ujedinjenje autonomne crnogorske crkve sa crkvom u Srbiji . U naknadu za sva ta priznanja Beograd ima da plati Vaseljenskoj Patrijaršiji milion i po franaka na ime naknade. Faner takođe izjavljuje da će primiti blagonaklono obnavljanje srpske Pećke Patrijaršije”, stoji pored ostalog u ovom izveštaju.