Čuvajte se dobročinitelja

Neki od najgorih vozača na putevima oko Vašingtona imaju simbol ribe na svom automobilu. Taj simbol – na nalepnici ili magnetu – predstavlja Isusa Hrista i hrišćanstvo. Ipak, primetio sam da se mnogi ovi sledbenici Isusa ponašaju nepristojno i misle samo na sebe, nestrpljivi su i često loši vozači. Čovek bi očekivao više od nekog ko je na svoj automobil zalepio ribu.

Nešto slično dešava se sa mnogim nevladinim organizacijama u Americi – onima kojima je u nazivu „mir”, „pravda” i „demokratija”. Često sam doživljavao da ljudi koji predstavljaju ove organizacije ne samo da su intervencionisti i vatreni navijači američkih vojnih akcija– od bombardovanja Srbije do upada u Irak – nego spadaju među najlicemernije ljude koje znam. Međunarodna krizna grupa bar nema ni „mir” ni „demokratiju” u svom imenu. Njima je, kako je primetio jedan visoki alžirski diplomata, barem ime precizno, „gde god odu izazovu krizu”.

Ironija je u tome što se za mnoge, koji se izdaju za (smatraju) branioce mira, demokratije, građanskog društva i vladavine zakona, ispostavilo da su neki od najnetolerantnijih, najnedemokratičnijih i najratobornijih ljudi koje sam ikada sreo. Mnogi se kunu da vole demokratiju, ali tako misle samo ako su oni ti koji odlučuju šta je demokratija, a šta ne. Isto tako, većina njih govori o slobodi mišljenja i izražavanja, ali bi voleli ili da ograniče ili potpuno oduzmu te slobode onima koje oni ocene kao „nedemokrate” ili „nacionaliste”. Kao što vidimo, ovo nije samo američki fenomen. U Srbiji sam slično iskustvo doživeo sa nabeđenim aktivistima i braniteljima demokratije, ljudskih prava i mira.

Nedavno su se čule izjave poznatih aktivista za ljudska prava i demokratiju o pojedinim novinama, uključujući i ove, i o određenim novinarima. Izgleda da ove branitelje većeg dobra uznemiravaju dve stvari: prvo, misle, izgleda, da kritike na račun Evropske unije treba na određeni način da ublaži veća koncentracija „dobrih” stvari koje dolaze iz EU. Oni zapravo kažu da kritike EU treba prepustiti samo tabloidima i da ozbiljni mediji po definiciji treba da budu proevropski. Drugo, kad su u pitanju ljudska prava i individualne slobode, izgleda da se ova prava i slobode selektivno interpretiraju i definišu u skladu s ideološkim stanovištem po kome EU po definiciji znači veće poštovanje ljudskih prava. Ovi politički aktivisti i apologete EU (jer to je ono što postaju) u suštini ne mogu da prihvate da neko može da se zalaže za priključivanje EU, a da u isto vreme bude kritičan prema toj organizaciji. Što je još važnije, oni pokazuju da nemaju praktično nikakvo poverenje u svoje sugrađane i zato imaju malo poverenja u demokratiju. Više bi voleli da elita – u kojoj bi oni imali istaknute uloge – odlučuje o „većem dobru” društva i države.

Pravi motiv ovih branitelja istine, demokratije i svega povezanog sa EU jeste da se obuzda svaka ozbiljna kritika te institucije, što njima daje moć i istovremeno diskvalifikuje bilo kog kritičara ili protivnika. Drugim rečima, hoće da budu politički aktivni bez ravnopravnih uslova na terenu i bez političkog rizika ili odgovornosti kroz izbore. Žele moć, ali ne i odgovornost koja s njom dolazi. Istina je da je njihova podrška EU i idejama demokratije i ljudskih prava šuplja koliko i njihovo razumevanje ovih ideja. Ako to nije tako, kako onda objašnjavamo njihovo ćutanje kad govorimo o tome da su neke članice EU priznanjem nezavisnog Kosova prekršile međunarodno pravo. Kako drugačije objasniti zašto ćute pred daljim kršenjem osnovnih ljudskih i građanskih prava Kancelarije visokog predstavnika u Bosni, što posledično utiče na živote čak i građana Srbije? Zašto ćute (osim naravno kad je u pitanju Rusija) nad otvorenim mešanjem stranih vlada i diplomata u unutrašnju politiku Srbije, koje izobličava demokratiju i ugrožava izbore?

U SAD postoji reč za ovu vrstu aktivista. O njima se često govori kao o dobročiniteljima. Ako razgovarate sa ljudima u čije su ime oni činili dobra, možda ćete čuti molitvu koja glasi: „Gospode, zaštiti me od dobročinitelja i spasi me od neprijatelja”.

U Srbiji, kao i u Americi, često je teško naći razliku između ove dve kategorije.