Sto žrtava nasilja mesečno zatraži pomoć

Autonomni ženski centar, kome se mesečno u proseku obrati oko sto žrtava nasilja kojima je potrebna besplatna psihološka ili pravna pomoć, danas proslavlja trideseti rođendan. Ova nevladina organizacija počela je svoj rad sa žrtvama silovanja tokom ratova devedesetih godina, od 2000. godine počinje da pomaže i žrtvama porodičnog i partnerskog nasilja, a istovremeno počinje borbu za donošenje i izmenu zakona koji ženu štite od nasilja bližnjeg. Zbog toga Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra, ne krije zadovoljstvo kada navodi da je zahvaljujući zajedničkoj borbi sa brojnim ženskim nevladinim organizacijama, 2002. godine izmenjen Krivični zakonik, a porodično nasilje postalo krivično delo. 

„Da bismo videli kako to krivično delo zaista sankcioniše u praksi, uspostavile smo saradnju sa profesorkama Pravnog fakulteta u Nišu Nevenom Petrušić i Slobodankom Konstantinović, a istovremeno smo radili na edukaciji predstavnika policije i zaposlenih u centrima za socijalni rad kako bi im objasnili zbog čega nasilje nad ženama mora da bude zabranjeno i kažnjivo. Započet je i rad sa devojkama na prepoznavanju nasilja u emotivnim vezama, a zahvaljujući projektu ’Mogu da neću’, nekoliko hiljada devojaka obučeno je kako da prepozna prve znake i nagoveštaje psihičkog i fizičkog maltretiranja u intimnom partnerskom odnosu. Sledeća velika pobeda u našoj borbi za prava žena jeste donošenje Porodičnog zakona 2005. godine, koji je definisao mere zaštite žrtve, kao što su udaljenje nasilnika iz stana i zabranu prilaska žrtvi, a kada je ovaj zakon stupio na snagu započeli smo edukaciju porodičnih sudija. Sledeći veliki uspeh bila je činjenica da je Srbija ratifikovala Istanbulsku konvenciju protiv nasilja nad ženama 2013. godine i donela Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je doneo nultu toleranciju na nasilje”, ističe naša sagovornica koja dodaje da je neophodno i unapređenje prava žrtava u krivičnom postupku i praćenje učinioca po izlasku iz zatvora, jer praksa govori da jedan broj njih ubije ženu koja ga je prijavila za porodično nasilje kada odsluži kaznu. Istovremeno, dodaje ona, neophodno je da se zakonski promeni definicija silovanja i sankcioniše osvetnička pornografija, koja je uzela velikog maha.

Tanja Ignjatović, psiholog Autonomnog ženskog centra, ističe da je od početka godine do 1. novembra preko 1.100 žena okrenulo SOS telefon ove organizacije

0800-100-007, a kada bilansira trideset godina rada, ona konstatuje da se stav društva da je nasilje nedopustivo veoma sporo menjao.

„Gotovo celu deceniju je u stručnoj javnosti vođena debata da li je šamar nasilje, polako se menjao i stav žena da ne smeju da trpe nasilje u partnerskom odnosu, a najveći otpor prema izmeni Krivičnog zakona koji sankcioniše porodično nasilje imali su muškarci koji veruju da imaju pravo da udare ženu i koji do danas pokušavaju da objasne kako su žene ’zaslužile’ batine i zašto su oni bili ’prinuđeni’ da fizički reaguju. I dalje vodimo bitku da se tzv. lake telesne povrede ozbiljno shvate, jer najveći broj žrtava porodičnog nasilja dobije povrede tipa – modrice, podlivi, nagnječenje tkiva... Međutim, sudije mora da imaju na umu činjenicu da se dešava da žena dobije mnoštvo lakih telesnih povreda tokom fizičkog obračuna – jedna žena koja nam se obratila za pomoć imala je čak 28 povreda, počev od glave, pa sve do stopala. Isto tako, treba da razumeju da šamar nikada nije samo šamar, jer je on najčešće sastavni deo svakodnevne dreke, vike, verbalne agresije i psihičkog nasilja”, upozorava naša sagovornica.

Ona dodaje da se pojavom društvenih mreža nasilje „prelilo” i u virtuelni prostor, pa mnoge žene postaju žrtve proganjanja, vređanja, uznemiravanja i tzv. osvetničke pornografije na internetu, a neretko se dešava i da muškarci koji progone žene u onlajn svetu, o njoj šire laži ili intimne fotografije među ljudima sa kojima ona radi ili se druži, čime se dovodi u pitanje i njena profesionalna i lična reputacija.     

Tanja Ignjatović dodaje da se partnersko nasilje često ne završava ni raskidom braka, jer mnogi nasilnici traže „nedefinisane” modalitete viđanja deteta i roditeljstva, kako bi mogli da imaju kontrolu nad bivšom partnerkom, a sudske parnice mogu godinama da traju, pa žena ne može da izađe iz toksičnog odnosa. Praksa pokazuje da su naročito opasne situacije kada žena nađe novog partnera a njena deca uspostave dobar i prijateljski odnos, jer to može biti okidač za ubistvo.