Srpsko-Crnogorsko raskršće

Večeras imam potrebu da se izvinim svim svojim prijateljima zbog činjenice što  sam rođen u Crnoj Gori. Sa najdubljim stidom, pozdrav iz Gračanice.

Autora ove poruke bilo je lako utešiti 17. februara, kad je prištinska skupština proglasila nezavisnost – taj čin, složili smo se, ne može vredeti mnogo. U četvrtak se pokušaj tešenja („Nemoj da se izvinjavaš, proći će i to”) završio kratkim „Ajde, ajde”. Mom prijatelju iz srpske enklave kod Prištine nije bilo do priče. Imao sam snažan utisak da je i ovo malo reči procedio kroz suze.

Kad je vlada u Podgorici priznala „državu Kosovo” odnosi Srbije i Crne Gore stavljeni su na možda i najveće iskušenje u istoriji, koje se ne mora završiti samo proterivanjem ambasadora.

Već u petak počele su da stižu vesti da su se u Kosovskoj Mitrovici  pojavili leci sa porukom „Ako si crnogorski student”i nacrtanim koferom. A u Skupštini Srbije pretili su ne samo crnogorskom vrhu već i celoj Crnoj Gori. Kao da su zaboravili da je i predsednik države poreklom Crnogorac, da je dobar deo stanovnika ove zemlje pre nekoliko desetina ili nekoliko stotina godina stigao iz crnogorskih krajeva i da bi se pokušaj nekakve „istrage” neminovno završio pravljenjem međa posred dnevnih soba.

Zato izjave beogradskih zvaničnika da nije kriv narod Crne Gore, već samo „sebični vrh” te države, liče na proglas kralja Nikole iz 1918, samo što su uloge promenjene. „Ja i vi bili smo iznevjereni od nekog, od kog smo imali razloga najmanje nadati se, za koga smo žrtvovali sve i kog smo spasili. Taj neko jeste, ne herojski i bratski narod Srbije, nego zvanična Srbija”, poručio je crnogorski kralj kad je postalo jasno da je ostao bez krune i države i bez uloge ujedinitelja Jugoslovena kojoj se nadao „nastavljajući rad vladike Rada, vladike Štrosmajera, knjaza Mihaila i bana Jelačića”.

Da odnose dva (ili jednog?) naroda treba sačuvati od politike slažu se i u Podgorici i u Beogradu, ali niko ne povlači poteze kao da zaista to misli. Milo Đukanović – sada je jasno – vodi istu politiku prema Srbiji bez obzira na to da li je u njoj na vlasti Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica ili Boris Tadić, ali mu se takva politika isplati, jer Beograd ne može da mu ponudi ono što mogu Sjedinjene Američke Države, uključujući i zaštitu od italijanske optužnice.
Valja se ipak nadati da prevagu neće odneti oni koji s jedne strane tvrde da je Crna Gora od Stefana Nemanje do Slobodana Miloševića bila „pod srpskom okupacijom”, a sa druge da Crnogorci upravljaju Srbijom i da su krivi za sve njene tegobe. I da nijedna politika neće moći da obriše sećanje na isto poreklo, ono koje je 500 godina posle kosovskog boja navelo tadašnjeg crnogorskog knjaza da u pesmi „Onamo, ’namo” napiše:

„Za brda onaMilošev, kažu, prebiva grob!
Onamo pokoj dobiću duši,
kad Srbin više ne bude rob”.