Muke vojnih veterana

Javljam se kao vojni penzioner, izbeglica, državni beskućnik, u nadi da ćete imati sluha za našu tešku situaciju, pošto su svi nadležni organi dosad ostali nedostupni. Javljam se u ime više nas koji smo po državnim naredbama došli iz otcepljenih bivših repyblika SFRJ, često samo s onim što smo imali na sebi, ostavivši porodice, prijatelje i sva materijalna bogatstva koja smo godinama sticali. Raznim državnim mahinacijama ostavljeni smo po strani i nemamo nikoga ko bi se zauzeo za nas, tako da smo postali potpuno izolovana, marginalna grupa. Naš glavni zahtev – za rešavanje stambenog pitanja – namerno se prolongira, zaboravlja i često ironično komentariše da će naše stambene probleme rešiti „majka priroda”. To u našem slučaju i nije daleko od istine, jer nam je prosek starosti više od 70 godina, a staž čekanja na stambeno rešenje je prosečno oko 30 godina (pisac ovog teksta čeka 42 godine).

Smatram da nismo zaslužili ovako degradirajući odnos, imajući u vidu da su mnogim drugim kategorijama sličnog statusa odavno rešeni stambeni problemi. Postavlja se pitanje da li će i ova generacija vojnih veterana proći kao naši prethodnici (slučaj naših slavnih vojvoda). Ukratko, gde smo mi vojni veterani države Srbije, čiji smo mi, ko treba da brine o nama? Žalosno je da na kraju životnog puta ne možemo da imamo krov nad glavom i svoju adresu, da živimo kao sav civilizovan svet. Smatram da smo svojim sveukupnim angažovanjem to zaslužili i da država Srbija treba da nam u što kraćem vremenu obezbedi rešenje stambenog pitanja.

Boro Krasojević,
Kraljevo