Pomen za srpske žrtve prvog logora u modernoj Evropi

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – Uoči ratne Nove godine – 27. decembra 1915. godine – počela su prva zatvaranja Srba u logor u Doboju koji je formirala Austrougarska. Za dve godine postojanja prvog koncentracionog logora u modernoj Evropi, to mesto postalo je masovno stratište za Srbe.  

Na memorijalu povodom 108 godina od internacije prvih logoraša u Doboj, Nenad Stevandić, predsednik Skupštine RS, izjavio je da „nema mesta koje nije zaliveno našom krvlju, ali ni mesta na kojem ne žive pripadnici našeg naroda, uprkos svim zločinima i pogromima na tim teritorijama”. 

„Ovde je formiran logor koji, nakon turskog zuluma, predstavlja koren genocida nad našim narodom. Ovo je ishodište gde su počeli genocid i uništavanje našeg naroda. Ali naše pamćenje je veliko”, naveo je Stevandić u Doboju.   

U barake u kojima su pre toga konji umirali od zaraznih bolesti zatvarani su žitelji zapadne Srbije, Sarajeva, Sokoca, Rogatice, Goražda, Bileće i Trebinja. Namera Austrougarske bila je, kako je izjavio Boško Tomić, izaslanik srpskog člana Predsedništva BiH, da lakše dođe do Drine i napadne Srbiju. Bilo je potrebno naraviti tampon zonu i Srbe u Bosni odvojiti od Srbije.

Za dve godine kroz dobojski kazamat prošlo je oko 45.000 ljudi. Njih 12.000 nije dočekalo slobodu i pobedu nad Austrougarskom. Ubijeni su ili su umrli zbog loših uslova. Samo u aprilu 1916. u Crnoj grobnici, kako su hroničari nazvali dobojski kazamat, umrlo je šest stotina mališana.  

Zvaničnici RS, potomci žrtava i boračka udruženja, kao i generalni konzul Srbije u Banjaluci Miloš Vujić, položili su vence kod spomenika žrtvama dobojskog kazamata, kao i kod Spomen-kosturnice Srbima stradalim u Doboju.

Gradonačelnik Doboja Boris Jerinić rekao je da je dobojski logor istorijsko mesto za Srbe o kojem se malo zna.

„Cilj je bio da se tokom Prvog svetskog rata u njega interniraju Srbi s leve strane Drine i da se unište, što je nastavljeno u Drugom svetskom ratu u stratištima Jasenovca”, rekao je Jerinić.      

Od 27. decembra 1915. do 5. jula 1917. kroz logor u Doboju prošli su 16.673 muškarca i 16.996 žena, dece i staraca iz BiH, Srbije i Crne Gore, te 12.122 srpska vojnika.

Prvi podaci o dobojskom logoru predočeni su u „Spomenici posvećenoj mučenicima i žrtvama dobojske internacije iz svetskog rata 1915/16. godine”, urađenoj prilikom osveštanja spomenika Svetih apostola Petra i Pavla 1938. godine. U reprint tog izdanja uvršten je i dokument iz vojnog arhiva Nezavisne države Hrvatske – naredba ustaškog stana u Doboju od 27. maja 1941. da se poruši spomen-kosturnica s kostima stradalih kod Spomen-crkve Svetih apostola Petra i Pavla. Nacističke snage Ante Pavelića realizovale su taj zadatak u junu 1941. godine, u procesu istrebljenja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu u kojem su po hrvatskim logorima ubijene stotine hiljada Srba.        

Na stratištu izgrađena železnička stanica

U knjizi „Dobojski logor” autora Dušana Paravca, pisanoj na osnovu crkvenih dokumenata, svedočenja savremenika i izjava preživelih logoraša, navodi se svedočenje doktora Josipa Škarića, koji je kao lekar upozorio komandanta logora (austrougarskog oficira) da se obolelima od teških crevnih bolesti daje isključivo suva hrana, na šta je dobio odgovor: „Da, pa šta ćemo. U istoriji se dešava da neke nacije nestaju, a druge se dižu... Pa šta se može protiv toga činiti, da ovog puta nestane srpske nacije.”

U svedočenju preživelog logoraša Miloša Ćosovića, kome je tokom transporta do logora umrla četvorogodišnja sestra, navodi se: „Ko bi mogao znati broj mrtvih u tom nesretnom logoru. Ko bi mogao izbrojati žrtve strašnog bezumlja. Nije ih niko ni brojao. Niko, u stvari, i ne zna koliko je mrtvih zasuto zemljom pored reka Bosne i Usore. Nisam mogao shvatiti objašnjenje da je sve zbog toga što smo Srbi. Narod je samo ćutao. Gotovo da se danima nije čula reč, osim potmulog plača dece. Bilo je to doba umiranja. Vladala je jeziva tišina smrti.”

Istoričari navode kako su o dimenziji stradanja svedočile pronađene plitko zakopane masovne grobnice sa skeletima logoraša ili tela pronađena tokom radova na proširenju železničkog čvora u Doboju 1968. godine, o čemu je svojevremeno izvestio dopisnik „Oslobođenja” iz Doboja. Logor se nalazio na prostoru postojeće Železničke stanice u Doboju, koja je izgrađena u vreme bivše Jugoslavije, što je umnogome onemogućilo prikupljanje materijalne građe.