Pošten i ubojit tekst

Nagradu „Milan Bogdanović” za najbolju književnu  kritiku objavljenu 2023. godine dobio je Vladan Bajčeta za kritički tekst „Memoari o sebi” o knjizi „Vidno polje” Gorana Babića (objavljen u „Poljima” ove godine). Nagrada je uručena juče u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije.

Žiri u sastavu: Srba Ignjatović, Zoran Hr. Radisavljević i Dušan Stojković (predsednik), konstatovao je da je danas takozvana negativna kritika gotovo ostavljena po strani i da se upravo Vladan Bajčeta sasvim odvojio od kritičarskih „aminaša” i hvalospevaca, napisavši pošten i ubojit tekst.

– Ne ugrožava našu književnu kritiku samo to što je časopisa mnogo manje nego nekad i to što se nemali broj njih prema njoj sasvim maćehinski odnosi. Ugrožava je mnogo više to što je ona izuzetno često klanovska, „porodična” (stoga što kritičari ne zaboravljaju kako su prijatelji onima o kojima pišu), „partijska” (pozitivni kritički sudovi „rezervisani” su za one sa kojima kritičari politička ubeđenja dele, zaboravljajući pritom kako i koliko je „partijnost” koštala nadrealiste ili samog Milana Bogdanovića, na primer) generacijska (ako je sasvim razumljivo da mladi kritičari pišu o „mladoj” književnosti, to ne bi trebalo da znači da oni o kojima pišu moraju i da imaju nezaslužen popust) – navodi žiri ističući da književne kritike bez vrednosnog suda, jednostavno, nema.

Milan Bogdanović je polazio od usvojenog Geteovog stava kako kritičar treba da bude mnogo manje sudija, a mnogo više stvaralac za sebe, a žiri  koriguje obojicu zaključkom da kritičar mora biti i stvaralac, ali da mu i sudijska toga dobro pristaje, izražavajući nadu da će se Bajčeti pridružiti i drugi beskompromisni kritičari, jer „nije srpska književnost samo bašta procvetalih ruža”.

– Kritika je priča o avanturi čitanja, koju ne ispisuju isključivo intuicija i mašta, već znanje i odnegovan ukus – rekao je dobitnik na uručenju nagrade, osvrnuvši se i na razloge marginalizacije književne kritike u srpskoj kulturi za koju su, prema njegovim rečima, odgovorne dve  krajnosti:

– Jedno je nešto što književni teoretičar Igor Perišić naziva „barbarogenijskim esejizmom”, a drugo ono što je književni istoričar Predrag Palavestra imenovao kao „učena skolastika”. U prvom slučaju situacija je takva da kritičar sa punom verom u svoju bogomdanu bistrinu staje jedan na jedan prema analiziranim tekstovima, po pravilu nekog nacionalnog barda, i istinu o književnosti i svetu suvereno doseže bez pomoći prezrenih Jakobsona, Kurcijusa, Bartova i njima sličnih zanovetala. U drugom slučaju kritičar se prečitao književnih teorija pomenutih i drugih mislilaca, neretko iz druge ruke  i njegov mandarinski govor produkuje beskrajno samozadovoljstvo u vlastitim pseudointelektualnim konstrukcijama, kojima svako konkretno književno delo izgleda kao jedva nekakav povod da se kroz isprazne cerebralne mantre ne kaže skoro ili apsolutno ništa o predmetu navodnog interesovanja. U oba slučaja strada ono što bi u kritici trebalo da bude najdragocenije, a to je njena stvaralačka dimenzija.

Književna kritika je naporan spisateljski posao, koji dobre rezultate daje samo u situacijama važećim i kod uže shvaćeno literarnih radova: kritički tekst mora imati skladnu kompoziciju, smisleno i organizovano izlaganje, biti bez nasumičnog nabacivanja ideja, bez stilske nemarnosti i neporomišljenih ocena, izvan i iznad svih ideologija i jednostranosti druge vrste, istakao je još laureat, dodavši da čitalac mora imati osjećaj da je vođen sigurnom rukom od početka do kraja.