Поштен и убојит текст

Награду „Милан Богдановић” за најбољу књижевну  критику објављену 2023. године добио је Владан Бајчета за критички текст „Мемоари о себи” о књизи „Видно поље” Горана Бабића (објављен у „Пољима” ове године). Награда је уручена јуче у Културно-просветној заједници Србије.

Жири у саставу: Срба Игњатовић, Зоран Хр. Радисављевић и Душан Стојковић (председник), констатовао је да је данас такозвана негативна критика готово остављена по страни и да се управо Владан Бајчета сасвим одвојио од критичарских „аминаша” и хвалоспеваца, написавши поштен и убојит текст.

– Не угрожава нашу књижевну критику само то што је часописа много мање него некад и то што се немали број њих према њој сасвим маћехински односи. Угрожава је много више то што је она изузетно често клановска, „породична” (стога што критичари не заборављају како су пријатељи онима о којима пишу), „партијска” (позитивни критички судови „резервисани” су за оне са којима критичари политичка убеђења деле, заборављајући притом како и колико је „партијност” коштала надреалисте или самог Милана Богдановића, на пример) генерацијска (ако је сасвим разумљиво да млади критичари пишу о „младој” књижевности, то не би требало да значи да они о којима пишу морају и да имају незаслужен попуст) – наводи жири истичући да књижевне критике без вредносног суда, једноставно, нема.

Милан Богдановић је полазио од усвојеног Гетеовог става како критичар треба да буде много мање судија, а много више стваралац за себе, а жири  коригује обојицу закључком да критичар мора бити и стваралац, али да му и судијска тога добро пристаје, изражавајући наду да ће се Бајчети придружити и други бескомпромисни критичари, јер „није српска књижевност само башта процветалих ружа”.

– Критика је прича о авантури читања, коју не исписују искључиво интуиција и машта, већ знање и однегован укус – рекао је добитник на уручењу награде, осврнувши се и на разлоге маргинализације књижевне критике у српској култури за коју су, према његовим речима, одговорне две  крајности:

– Једно је нешто што књижевни теоретичар Игор Перишић назива „барбарогенијским есејизмом”, а друго оно што је књижевни историчар Предраг Палавестра именовао као „учена сколастика”. У првом случају ситуација је таква да критичар са пуном вером у своју богомдану бистрину стаје један на један према анализираним текстовима, по правилу неког националног барда, и истину о књижевности и свету суверено досеже без помоћи презрених Јакобсона, Курцијуса, Бартова и њима сличних зановетала. У другом случају критичар се пречитао књижевних теорија поменутих и других мислилаца, неретко из друге руке  и његов мандарински говор продукује бескрајно самозадовољство у властитим псеудоинтелектуалним конструкцијама, којима свако конкретно књижевно дело изгледа као једва некакав повод да се кроз испразне церебралне мантре не каже скоро или апсолутно ништа о предмету наводног интересовања. У оба случаја страда оно што би у критици требало да буде најдрагоценије, а то је њена стваралачка димензија.

Књижевна критика је напоран списатељски посао, који добре резултате даје само у ситуацијама важећим и код уже схваћено литерарних радова: критички текст мора имати складну композицију, смислено и организовано излагање, бити без насумичног набацивања идеја, без стилске немарности и непоромишљених оцена, изван и изнад свих идеологија и једностраности друге врсте, истакао је још лауреат, додавши да читалац мора имати осјећај да је вођен сигурном руком од почетка до краја.