Ukrajincima predstoji još jedna teška zima

Nedavni gubitak grada Marjinke, jakog uporišta ukrajinske vojske, na simboličan način je pokazao svu beznadežnost ratne politike, u koju vlast u Kijevu, oličena u predsedniku Volodimiru Zelenskom, uporno pokušava da uvuče i sopstvene građane i ostatak sveta. Na pad Marjinke svakako ne treba gledati kao na definitivni poraz oružanih sila Ukrajine, naprotiv, ali izgledi za bilo kakav konkretan dobitak na bojnom polju sve ubrzanije blede.

Bivša sovjetska republika u 2024. ulazi s ogromnim gubicima na ratištu, sve maglovitijim planovima za nastavak borbenih dejstava, problemima u popunjavanju vojnih jedinica ljudstvom, smanjenim prilivom naoružanja, posebno najsavremenijeg, nedostatkom ključnih energenata, blokiranom privredom, sve praznijom državnom kasom... „Ako strana pomoć ne stigne na vreme, bićemo uništeni”, poručuje iz Kijeva Maksim Skripčenko, predsednik „Transatlantskog centra za dijalog”. „A šanse za to svake nedelje su manje. Za mesec-dva nećemo više biti u mogućnosti da se branimo od ruskih raketa.”

Međutim, svet se zbog svega navedenog ne potresa mnogo. Glavni ukrajinski saveznik – Sjedinjene Države – zaokupljen je sopstvenim predizbornim igrama, a zemlje Evropske unije uglavnom nisu voljne da na svoja pleća preuzmu probleme velikog istočnog suseda. Kao da tek očekuju ko će im biti preko granice u godinama koje slede – Ukrajina ili Rusija. Pažnja sveta sve više je usmerena ka drugim žarištima, posebno na Bliskom istoku. Ono u bivšoj sovjetskoj republici kao da sve više jenjava.

Ipak, većina onih na Zapadu koji i dalje podržavaju Ukrajinu insistiraju na slanju pomoći, što u naoružanju, što u novcu. Razlog je jasan: „Poraz Ukrajine značio bi poraz celog ’zapadnog sveta’”, smatra generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. I zaista, zapadna vojna alijansa pokazala je da nema petlju da se direktno suprotstavi Rusiji. Eventualni novi veliki rat na tlu Evrope bio bi poguban za sve i ko zna koliko bi trajao i kako se završio.

Toga su najviše svesne one članice EU koje su primorane da pare namenjene sopstvenom privrednom napretku bacaju u grotlo tuđeg rata. „Vreme igra za Rusiju, koja u ovom trenutku ima najširu osnovu za mobilizaciju. Svaki njihov uspeh za nas znači poraz”, konstatuje Petr Pavel, predsednik Češke Republike. A pružiti pomoć Zelenskom eventualnim slanjem žive sile bilo bi još pogubnije.

U Kijevu više ne razmišljaju o tome treba li ratovati ili ne. Glavna dilema je: koliko još teritorije izgubiti, kada i na koji način. Iz ove muke potrebno je izaći s barem nekim oreolom mirotvorca i nekoga ko je sve učinio za svoj narod. A obični Ukrajinci sve više zahtevaju da se stvar okonča, traže da ponovo žive normalno, da se vrate ljudi iz izbeglištva, da ponovo prorade fabrike, obnovi se poljoprivreda, da đaci normalno krenu u škole, umuknu sirene za uzbunu... Aleksej Arestovič, bivši savetnik Volodimira Zelenskog, čak smatra da bi Kijev trebalo da potpiše mir s Moskvom i da zajednički zahtevaju od Zapada da isplati štetu nanetu ratom.

Osvajanjem Marjinke Rusi su poručili da Ukrajini predstoji teška zima. Nade u oporavak elektroenergetskog sistema polako blede. „Previše je života položeno u ovim besmislenim borbama. I posle svega ćemo nastaviti da se ubijamo i za najmanje zaseoke, mostove, puteve?... Zašto, kakva je tu dobit? Šta smo postigli u istorijskom smislu? Poklonili smo se pred gazdama iz Vašingtona i Brisela koji nam tapšu dok se međusobno koljemo”, preneo je Arestovičeve reči poljski portal „Misao”.

U haosu američkih predsedničkih izbora, uz najavu ruskog predsednika Vladimira Putina da će se kandidovati (i pobediti) na predstojećem sličnom izjašnjavanju svojih zemljaka, uz otvorene pretnje Nemačke da je spremna da ponovo postane najjača vojna sila u Evropi, uz globalne promene koje ukrajinskim „saveznicima” nikako ne idu u prilog, budućnost kakvu je najavljivao predsednik Zelenski ostala je samo pusti san.

I otvaranje pregovaračkog procesa za priključenje Ukrajine Evropskoj uniji pretvorilo se u pravu farsu. Jednako kao i obećana pomoć vredna čak 50 milijardi evra. Svako danas brine svoju brigu i oni koji u opštoj trci za normalnijim životom zastanu dugo će to ispaštati. Uostalom, Evropljani su duboko svesni da je zemlja Zelenskog i duhovno, i kulturno, i istorijski bliža Rusiji nego njima. Takve stvari ne menjaju se preko noći, a svakako ne žrtvovanjem tolikog broja života.

Koliko će još potrajati ukrajinska drama, malo ko je spreman da prognozira. Odgovor na ovo pitanje mogu da daju tek sami Ukrajinci. A oni su, prema najnovijim najavama, sve spremniji da se čuje njihov glas. Ko će ih u toj želji objediniti, stati im na čelo, pokazaće vreme. Aktuelni političari uveliko su potrošili poverenje dato im revolucijom u Kijevu na prelazu između 2013. i 2014.

Za to vreme, Rusija se dodatno učvršćuje. Kao vojna i ekonomska sila. Veliki broj zemalja, na svim svetskim meridijanima, krenuo je sličnim putem. Niko više ne želi da se povinuje „moćnicima na papiru”. Naprotiv. Ukrajina sa svojim ekonomskim potencijalom, posebno u sferi poljoprivrede, lako bi mogla da nađe svoje mesto u okvirima pokreta BRIKS. Nema sumnje da bi je u to društvo rado primili.