Prostitucija kao ubistvo žene

FEMINIZAM NA EKRANU
Istorija umetnosti u različitim epohama različito se odnosila prema takvim ženi koja prodaje svoje telo. Fantina iz Igoovih "Jadnika" ili Sonja Marmeladova iz "Zločina i kazne", prinuđene na prostituciju iz nužde, iako prodaju svoje telo, ostaju moralno čiste. Njihovo telo je jedna vrsta mitske žrtve na tragu biblijske Marije Magdalene. Dama s kamelijama Aleksandra Dime Sina (a potom i junakinja Verdijeve "Travijate") oličava romantičarsku viziju ljubavi na prodaju čiji je pratilac neretko i ljubav po sebi. (Kultnu Gretu Garbo u istoimenom filmu Džordža Kjukora proslavila je ova rola). Fatalna Zolina Nana, pak, ponikla iz operete i varijetea, pogubna je po muškarce, njena ženska manipulacija i dominacija je neosporna. Stoga je i kažnjena groznom smrću. Ovo je jedna od retkih književnih junakinja (a i filmskih, podsetimo se ekranizacije Žana Renoara!) koje pisac ne štedi a da njegova autorska pozicija nije mizogina. Kasnije, Marlena Ditrih kao filmska junakinja Plavi Anđeo u istoimenom ostvarenju Jozefa Šenberga, svakako se naslanja na Nanin profil.

Savremeni autorski film, pak, donosi otvoreniju kritiku društva koje nagoni žene na prostituciju.Ovom društvenom boljkom, nažalost, žustrije se bave nevladini aktivisti nego same države.

Zapad uvozi istočnoevropska tela u trećemilenijumskom obliku ropstva. I možda bismo uvodne reči Tereze Viljaverde, portugalske rediteljke filma "Trans", prikazanog u našim bioskopima, nosioca Grand Prix u selekciji Euroimage na Festivalu u Novom Sadu, mogli preobratiti (iz genocida) u ginocid. U ubistvo i smrt Žene, duševno i duhovno.

"Trans" je priča o mladoj Ruskinji Sonji koja ostavlja sina i porodicu i putuje na Zapad trbuhom za kruhom. Nehotice, Sonja postaje žrtva trgovine ženama i prisilne prostitucije. Insistirajući na verodostojnosti, rediteljka nalaže glavnoj glumici, Portugalki Ani Moerira, da replike izgovara na ruskom jeziku.

Sam pojam trans označava psihološko izmenjeno stanje svesti, nadilaženje realnosti, njeno transcendiranje. Taj karakter nestvarnog i vanvremenskog donosi sugestivna fotografija, najpre kroz sumaglicu Sankt Petersburga. Sučeljavanje krupnih planova i totala govori o izgubljenosti junakinje u vremenu i prostoru, pejzaži postaju vanvremenski, i to vreme kao da je okovano ledom. Odatle junakinja želi da pobegne, na obećani Zapad. Atmosfera evocira turobnost i teskobu filmskih junaka Andreja Tarkovskog  iz "Ogledala", "Stalkera" i testamentarne "Žrtve", ili pak religioznu meditativnost kod Aleksandra Sokurova. No, iako se stilski naslanja na opuse pomenutih ruskih reditelja, portugalska autorka Viljaverde donosi idejno realistički, čak naturalistički kontekst savremenog gorućeg problema – sex traffickinga i prinudne prostitucije.

Sličnom temom bavio se i švedski autor Lukas Mudison čiji je film "Ljilja zauvek" bio u glavnom programu jedne od proteklih venecijanskih Mostri. U čežnji da prebegne na Zapad i da izađe iz depresivne tranzicione Rusije, Ljilja takođe završava kao žrtva sex traffickinga. No, u pitanju je drugačiji autorski senzibilitet ali i senzibilitet junakinja – Sonja je već katatonična, mrtva, a u Ljilji barem s početka postoji elan vital. Sonja je onakva kakvom bi Ljilja postala da je duže proboravila u Rusiji. Viljaverde slika svoju junakinju nenametljivo, kroz molske tonove, dok Mudison raspaljuje gotovo dečju naivnost svoje Ljilje akordima pesme "Mein Herz Brennt" nemačkog sastava "Rammstein".

Zanimljivo je da oba angažovana autora, i Tereza Viljaverde i Lukas Mudison, dolaze iz zemalja zapadne Evrope, i iz svojih pozicija prilično verno i beskompromisno govore o nesreći ruskih i istočnoveropskih emigrantkinja. "Trans" ide do kraja, do razaranja duha i svesti. To je i ženski glas pobune protiv kapitalističkog eksploatatorskog društva koje se, uz sva navodna prava i slobode,  suštinski pokazuje kao krajnje mizogino.