Arhitekta fudbala

S ovoga sveta je letos otišao Luis Suarez (La Korunja, 2. maj 1935 – Milano, 9. jul 2023). Mada je bio fudbaler ispred svog vremena nekako ga izgube iz vida kada se nabrajaju najveći velemajstori s loptom svih vremena. Zbog toga nije naodmet da se na njega podseti i posle onih redova upućenih kao poslednje zbogom.

Njegovi savremenici mu nisu ništa osporavali, ali su se vodili nekim drugim razlozima kada su dodeljivali priznanja. Navijači Barselone su mu zviždali, iako je s njom po dva puta bio prvak Španije (1959. i 1960), pobednik nacionalnog kupa (1957. i 1959), osvajač prva dva Kupa sajamskih gradova (1958. i 1960) iz koga je nastao Kup Uefe, finalista Kupa šampiona (1961)...

Prodat zbog – stadiona

Za današnja shvatanja je nepojmljivo kako 1964. nije proglašen za najboljeg fudbalera na Starom kontinentu, jer je te godine i s reprezentacijom (Španija) i s klubom (Inter) bio evropski prvak!? U izboru za Zlatnu loptu „Frans fudbala” od njega je više glasova saradnika tog pariskog lista dobio Denis Lou, čija Škotska nije imala čime da se pohvali, a s Mančester junajtedom je bio samo drugi u prvenstvu Engleske (postigao je, doduše, 30 golova). Možda je, podsvesno, presudilo to što je Suarez 1960. već bio nagrađen njome (Srebrna mu je pripala i 1961, a Bronzana 1965).

Onako kako je igrao i u naše doba bi, bez ikakvih promena, bio as. Nekadašnji slavni fudbaleri (kad se sada spomene Luis Suarez mlađe generacije verovatno pomisle na njegovog imenjaka i prezimenjaka iz Urugvaja) možda bi i sada stekli ime, ali bi morali iz korena da rastu drugačije, jer su se promenili vetrovi, koji duvaju u fudbalu.

Luis Suarez Miramontes je bio mozak tima. U toj roli, doduše, svaka ekipa mora da ima nekoga, ali on je razmišljao drugačije od svih ne samo pre njega, nego i u njegovo vreme i, što je najvažnije, onako kako se sada traži.

Njegov saigrač iz Barselone Tehada je tvrdio da su svi njeni treneri govorili da je Suarez odličan fudbaler (da nije tako ne bi ga doveli iz La Korunje 1953), ali da mu nešto fali (zato je i poslat na kaljenje u Espanja industrijal).

Krhkom Luisitu (na španskom Mali Luis, visok 175 centimetara) Barselonin trener Pupo je „propisao” da ojača udaranjem u boksersku krušku! Previše je znao fudbal da bi bio vodonoša, a kao krilo se nije uklapao u tu ulogu kako su je tada treneri poimali.

Imanje, koje je, po shvatanju tih stručnjaka, zahtevalo mnogo truda, i to pod znakom pitanja da li će da se isplati, za Helenija Hereru, 1953. trenera Deportiva iz La Korunje u kome je Suarez počeo karijeru, bilo je dragocenije od rudnika zlata. Dodelio mu je ulogu kakva dotad nije postojala. Povezivao je na poseban način odbranu i napad, diktirao ritam igre, vladao na sredini terena...

Barselona je ostvarila i jedan istorijski uspeh, neposredno po odlasku Herere, koji se ne meri peharima. U Kupu evropskih šampiona prva je svrgnula Real, osvajača svih pet dotadašnjih „ratova” za klupskog prvaka našeg kontinenta. U šesnaestini finala 1960/61. u Madridu je bilo 2:2 (oba gola dao Suarez), a u revanšu 2:1 za nju.

Istina, s Barselonom tada nije osvojio Kup evropskih šampiona (izgubio u finalu od Benfike), ali s Interom jeste i to dva puta. Oba trijumfa je ukrasio Interkontinentalnim kupom u kome su se prvaci Evrope i Južne Amerike nadmetali za nezvaničnu titulu svetskog prvaka.

Bez njega Herera nije mogao da zamisli Interov tim. Ali, Barselona nije htela da ga pusti. Uzalud je gazda Intera nedelju dana proveo u Kataloniji na pregovorima. Italijanski novinar Klaudio di Karli, prijatelj porodice Morati, mnogo godina kasnije je otkrio kako je posao, ipak, zaključen. Anđelo Morati je došao na utakmicu s Realom i saosećajno kazao da bi Barselona baš osetno zaradila da je mogla da pusti na tribine više gledalaca. Njegov kolega Miro-Sans mu se poverio da nema para da dovrši stadion. „Dajte Suareza i imate ih”.

Bio je to najveći transfer u istoriji fudbala dotad. Preračunato u evre 204.000. Danas je to potcenjivački iznos i za mnogo slabije igrače od Suareza, ali 1961. je to bilo gotovo basnoslovno.

„Italijanski šampionat je bio jači od španskog. Mislim da bih, ipak, ostao u Barseloni. Ali...”

Ali, Barseloninim navijačima je Suarez ni kriv ni dužan bio trn u oku. Smatrali su da zbog njega njihov ljubimac Kubala nije više prva violina u orkestru, mada su njih dvojica svirali sasvim različite instrumente. Bila je to posledica Hererine drugačije taktike, koji je godinu dana pre Suareza digao ruke od Barselone i otišao u Inter.

S Arhitektom (tako su zvali Suareza) Mag (Hererin nadimak) je stvorio Veliki Inter (u klupskoj istoriji je to naziv za epohu u kojoj su „crno-plavi” osvojili Kup šampiona i Interkontinentalni kup 1964. i 1965, neshvatljivo ispali od Reala u polufinalu 1966, a 1967. bili evropski vicešampioni). Plan se sastojao u tome da se s tri dodavanja pređe celo polje. „Katenačom” (katancem) se osvoji lopta pred svojim golom, onda se doda Suarezu, a on dugim pasom (i to je bila novost u to doba) pruži priliku sprinterima Macoli i Žairu da se iskažu u napadu. Ako ne ide tako, onda Arhitekta izbriše dva-tri protivnička stuba i stvori šansu. Ili sam da gol. U to vreme se tvrdilo da su za polovinu Interovih pogodaka, neposredno ili posredno, zaslužne Suarezove noge.

Prosuto vino za sreću

„Tada su tehničari u fudbalu bili nešto sporiji, ali Suarez je i mislio brzo i trčao brzo”, sažeto ga je definisao velikan svetskog fudbala Sandro Macola. „Trenirao je i ponedeljkom, na slobodan dan. I pričao da je zahvaljujući tome u utorak za 30 posto spremniji. Od njega sam naučio koliko je važna pravilna ishrana.”

Suarez je uvek nosio torbu s namirnicama i – vinom. Bio je sujeveran – verovao je da će da da gol, ako mu se na večeri prospe vino na stoljnjak!?

Još u detinjstvu je umeo da „sakrije loptu”! Na obali Atlantika, gde je rođen, vetar se poigravao s krpenjačom, kojom su tada deca igrala fudbal, pa du mu ne bi pokvario igru mali Luis je naučio kako da je „veže za nogu”, da je, uprkos takvom protivniku, brzo i tačno doda...

Posle devet sezona u Interu prešao je u Sampdoriju. Za to je, kako je priznao, saznao iz novina. Prestao je da igra u 38. godini.