Prava se poezija rađa, ne piše se

Pesnikinja Ljiljana Pavlović Ćirić (1983) autorka je šeset knjiga i dobitnica nagrada „Srboljub Mitić” i „Stražilovo”. Sve prisutnija je u srpskom književnom prostoru ne samo kao autor pesničkih knjiga i saradnik književnih listova i časopisa, već i kao posvećeni čitalac i tumač tekuće književne produkcije. Nagradu „Srboljub Mitić” dobila je za pesničku zbirku „Blago carice Radovanice”, a nagradu ovogodišnjeg Brankovog kola za zbirku „Vez”.

Ljiljana Pavlović Ćirić je profesorka srpskog jezika i književnosti, radi u prosveti, živi u Stalaću.

Jezički i idejno inovativna od zbirke do zbirke, iskrena i utemeljena u tumačenju knjiga drugih autora, Ljiljana je i kao sagovornik drugačija – pesnički obojen tumač sopstvene poezije.

Stalno ste novi od zbirke do zbirke – stilski, tematski, motivski. Zašto uvek drugačija?

Menjaju se vremena, menjaju i bremena koja nosimo i kojima prkosimo. Treba ostati dosledan sebi, ali tek pošto se pronađemo. Pesnik treba da bude tragač, pre svega. A potom i pronalazač; novih poetika, novog sopstva, novoga pesničkoga jezika i lirskog doma.

Da li je primarna potraga za stvaralačkim zavičajem, pesničkim skućenjem ili lični susret sa više različitih od beskonačno mnogo mogućnosti u kojima pesnička reč može oživeti i tvoriti pesme?

Važno je osećati se svojim. Odomaćiti se u sopstvenom poetskom ruhu koje je nekada zlatoruno, a nekada – rite. Uvek sam težila višeslojnosti u pesničkim jezičkim nanosima i semantičkim planovima. Ono što mi je urođeni dar, pretpostavljam, tiče se muzikalnosti pesničkog jezika. Maternja melodija zaista postoji.

Ili, možda: izazov novine i novog početka s kojim se iznova drugačiji rađamo? Da li nenapisane pesme prvo rode pesnikinju Ljiljanu Pavlović Ćirić da ih zapiše i sabere u novu knjigu?

Današnja moderna poezija odlazi u svojevrsnu reciklantnu krajnost: od već viđenog i čuvenog, nanovo se pokušava nešto izvući, napraviti. Prava se poezija uistinu rađa, ne piše se; istovremeno dešava se tvoračka uzajamnost na tankoj liniji koja glasi: Onaj koji piše pesmu – Onaj koji nosi pesmu (lirski subjekat) – Pesma – Onaj koji čita pesmu; u trenutku sličnom samrtnom času pesnik rađa pesmu koliko i ona njega. Bez takve uzajamnosti – nema života. Svaka je pesma novi praznik koji kada nastupi odmara pesnikovu nutrinu. Pesme su pesnikova vaskrsenija. A ,,vaskrsenja ne biva bez smrti”.

Svojim zbirkama čas ste, ne samo u istorijski nego i duhovno dubokoj nacionalnoj tradiciji, čas i u geografski i vremenski udaljenim prostorima, sa sudionicima, koji su svojim duhom ili delima ili nedelima, trajno obeležili ne samo vreme i prostor sa koga su nego i vas kao stvaraoca. Šta je najizazovnije u tom stvaranju novog sveta iz minulog ili već postojećeg sveta od reči i mašte, a ne i bez duše i znanja?

Kritika je ranije već prepoznala u poetikama mojih knjiga taj dualitet kome sam naklonjena – tradicionalni i moderni, kako izraz, tako i sadržaj. Moje buduće knjige pevaju o dalekim mestima, drugim kontinentima, retkim i neobičnim ljudima i događajima, obimne su i slobodnog stiha. Na mom se lirskom đerđefu, s druge strane, mogu naći kratke poetske forme, stilski i ritmično uobličene, u kojima se ukršta belina krina iz albanske golgote sa krvnim rumenilom gazimestanskih božura; pohranjen kosovski vez i latice lazaričke rozete; jefimijski jezički zlatovez na krvnoj istorijskoj podlozi naše narodne poezije... Pamtim jednu snažnu rečenicu Matije Bećkovića koju je izrekao pošto je pročitao poetski diptih pre nego što je objavljena zbirka ,,Vez”: „Ovo je dugo pisano i odbolovano, filigranskim majstorlukom izvedeno pesničko delo.”

„Vez” je izvezao za vas još jednu značajnu pesničku nagradu Brankovog kola, „Carica Radovanica” združila vas je s našim pesničkim plemstvom. Jesu li i objavljena zbirka „Bez povezače” i neobjavljena „Patina” bliznakinje po različitosti koje se javljaju i sa različitih prostora i iz različitih vremena?

Knjiga „Blago carice Radovanice” predstavlja neku vrstu lirskog čitalačkog dnevnika. U njoj korespondiram sa pesnicima u više književnih epoha, od romantizma, pa do moderne i savremene književnosti. Napisana je po principu poetske citatnosti, gde na svakoj levoj strani stoji citat nekog pesnika, a na svakoj desnoj je moja pesma posvećena tom pesniku. Na taj način, njihove poetike sačuvane su u okviru moje, samim tim trajemo zajedno. I dobro je da je neko uvideo sličnost u mojoj i poetici Srboljuba Mitića kako je i ime nagrade koju mi je knjiga donela. Zbirka „Vez” je u „Brankovom kolu” prepoznata kao „divno čudo maternjeg jezika” (Nenad Grujičić) između ostalog i zbog uspelih kovanica po kojima je moja poezija prepoznatljiva. Zbirka „Bez povezače” okuplja refleksivne i religiozne pesme u tri ciklusa : Put, Istina i Život. Novina je ovaj put, da je pored pesnika Nebojše Lapčevića i Veroljuba Vukašinovića svoje mišljenje o njoj dao i jerej Stevan Stefanović i tako moju poeziju osvetlio iz drugačijeg (teološkog) stanovišta. „Patina” je rukopisna pesnička zbirka koja se trenutno nalazi u rukama dobrog izdavača. Verujem da njeno vreme tek dolazi – Ars longa, vita brevis (Život je kratak, umetnost je duga). Vreme je ipak dobar imenitelj; pokazaće šta je bilo dobro, a šta je trebalo menjati.