Strah u ratama

Oktobar je mesec revolucija i obeležavanja godišnjica prelomnih događaja – onih koji su se prelamali preko grbače naglo osvešćenog naroda. Pustite sad svečane akademije koje upravo priređuju ovdašnji potomci boljševika i dosovaca. Uostalom, njihov zajednički praznik „Peti oktobar” proslavljen je na uistinu revolucionaran način: proslava je više ličila na parastos. Toliko da sam pomislio da su u pitanju nove Zadušnice – stvarno originalan način da jedan istorijski datum zaživi kao crno/crveno slovo u verskom kalendaru!

Elem, ovog oktobra valja nam proslaviti još jedan jubilej: deset godina od prvog, neuspelog pokušaja da se bombarduje prkosna i ponosna Srbijica, koja je tada uspela da svojom epskom diplomatijom odvrati NATO skalameriju od zlih namera! Da, da, dragi moji zaboravni lokatori, tada su David i Golijat, upareni u istom paradnom koraku, odstupili od Cobetovog antigej vilajeta.

Naravno, danas, u eri pomirenja leve i još levlje Srbije, mnogi su zaboravili na dramatične događaje od pre jedne decenije. A znam i zašto! Jer su u ovim ekumenskim danima Srbi mnogo uplašeniji nego onda, u osvit bembanja kojim nas je blagosiljao Milosrdni anđeo osvete, kako bi nas jednom za svagda naučio praštanju, mirenju i trpljenju...

Tog oktobra ’98, Srbi su se baškarili po kafanama i šeretski komentarisali odluku Klintonove duvačke sekcije da odlože daljinsko rokanje – pružajući još jednu šansu pregovorima između Hilari i Monike Levinski, sa Mirom Marković kao specijalnim izaslanikom UN, EU i AFŽ. Nazdravljalo se od Horgoša do Kačaničke klisure u slavu neprobojne tampon zone „Serbia Always”. Kako god, nepobitna je činjenica da je uoči vrlo predvidljivog mučkog napada iz vazduha, mora, kopna i svemira... nivo zebnje u Srbiji jedva dostizao nivo holesterola deda Avrama.

I sada dolazimo do bolnog i zapanjujućeg paradoksa: Srbi su, deset progresivnih godina kasnije, uprkos sveopštem prosperitetu i zacementiranoj evropskoj perspektivi, naprosto paralisani od svenarodnog, globalističkog zorta koji ih je spopao od pojave „Recesije” (rijaliti šou koji se ne dešava na televiziji).

Uzrok ovakvoj prestravljenosti leži u demokratskim tekovinama koje su veoma razmazile Srbe svakakvim privilegijama i potrošačkim konformizmom. A opšte je poznato da se naš narod više plaši neodobrenih kredita negoli odobrenih bombi sa tomahavkama i laserima za navođenje.

Rezon je prost: ako Amerikancima njihove banke oduzimaju kuće, stanove, i ostalu pokretnu nekretninu – kud neće nesolventnom (usled svetske ekonomske krize) Srbinu, onaj drugi, bankarski Srbin, da oduzme frižider, veš-mašinu, šporet, televizor (čak i ako je klasična kutija, a kamoli plazmu ili el-ce-de!), klima-uređaj, mašinu za pranje sudova... Kola kupljena na lizing nestaće kao polizani sladoled... A kreditne kartice postaće suveniri, poput reži-karte iz doba „Plavog voza”, „Galeba” i brionskih razglednica...

Cvikanje od hladnoratovskog talasanja takođe nije nimalo apstraktno. Već neko vreme ovde je prisutna nelagodnost i strepnja da se ruski medved mnogo ne zaigra u umetničkom klizanju, jer mi onda odosmo pod led! Znate, gas je gas, ali Hilfiger je Hilfiger. Ipak, ništa ne greje kao firmirana odeća i obuća; ako nam Zapad uskrati istu, džaba i gas i sličuge kad će Srbi ubrzo ostati gologuzi – budući da su nekadašnji buvljaci pretvoreni u kineska obdaništa.

A tu su i uži, regionalni strahovi.

Na stranu Jeremićevo omovanje i Tadićevo tihovanje, običan svet se brine da nam Makedonci ne udare embargo na grčko more. Ili da našim urbanim pečalbarima ne zabrane sezonski rad na branju maka... A tek crnogorski problem! Šta ako nas svemoćni Milo, u znak odmazde, izbriše sa mape heroinskog koridora 15 i kokainske zaobilaznice Gazela 3? Gubitke koji bi nastali zbog takve odluke, ne bi mogla da pokrije ni jednogodišnja Jelašićeva plata!

Jedino čega se savremeni, pomondijalizovani Srbin ne boji jeste – gubitak posla. A razlog toj opuštenosti svi znamo: i prosečni i natprosečni Srbin nema posao. Osim ako nisu narodni poslanici. A to je već sasvim druga priča – izvan svake recesije, iznad svake inflacije...