Di­me se ka­ča­re­vač­ke pu­šni­ce

Ka­ča­re­vo – Go­to­vo u sva­koj ka­ča­re­vač­koj ku­ći vi­je se dim iz bar dva odža­ka. To zna­či da ne­ma avli­je bez pu­šni­ce pu­ne me­sa, ko­ba­si­ca, a po­naj­vi­še sla­ni­ne – asor­ti­ma­na ko­ji se spre­ma za „Sla­ni­ni­ja­du”, svet­ko­vi­nu su­še­nih pre­ra­đe­vi­na, a ko­ja se sva­kog fe­bru­a­ra, već bli­zu če­ti­ri de­ce­ni­je, odr­ža­va u ovom ju­žno­ba­nat­skom se­lu. 

Iako je osta­lo me­sec da­na do otva­ra­nje re­pu­bli­ke sla­ni­na­ra, Ka­ča­rev­ci se in­ten­ziv­no spre­ma­ju za ovaj ga­stro­nom­ski fe­sti­val. Bra­ća La­zar i Vu­ka­šin Vu­ko­vić ima­ju „sa­mo” jed­nu pu­šni­cu, na­o­ko ma­lu ali vi­so­ku, pa se na ne­ko­li­ko spra­to­va tre­nut­no, što na di­mu, što na pro­ma­ji, u vi­še tu­ra lju­lja oko 700 ki­lo­gra­ma me­sa, ko­li­ko će ukup­no osu­ši­ti za mu­šte­ri­je, ali i za sop­stve­ne po­tre­be.

„Ovaj po­sao tra­ži str­plje­nje i ni­šta ne mo­že na br­zi­nu. Mo­ra­ju se is­po­što­va­ti i pra­vi­la so­lje­nja i od­so­lja­va­nja, pa od­sto­ja­va­nja u sa­la­mu­ri i na kra­ju po­ste­pe­nog su­še­nja me­sa. Mi to ra­di­mo na bu­kvi, ona je broj je­dan, a oba­ve­zna je i bu­ko­va pi­lje­vi­na. Njen dim da­je taj po­treb­ni šmek u pr­vom tre­nut­ku, a isto­vre­me­no ubla­ža­va žar na bri­ke­tu i spre­ča­va da se va­tra raz­go­ri. Ne sme ni­ka­ko da bu­de va­tre, jer ona na me­su stva­ra ko­ru ko­ja za­tvo­ri po­re, pa od su­še­nja ne­ma ni­šta, a me­so osta­je ži­vo. Ta­ko­đe, raz­li­či­ti ko­ma­di se su­še raz­li­či­to. Po­seb­no se mo­ra­ju kon­tro­li­sa­ti ko­ba­si­ce i ku­len, ali sve u sve­mu bez me­sec, dva da­na taj po­sao ne mo­že da se za­vr­ši ka­ko va­lja,”, pri­ča­ju za „Po­li­ti­ku” Vu­ko­vi­ći, či­je do­ma­ćin­stvo svi­nje ne dr­ži, pa su si­ro­vi­nu na­ba­vi­li iz kla­ni­ca. 

Mno­go, ka­žu do­ma­ći­ni, za­vi­si i od vre­men­skih uslo­va ko­ji po­sled­njih go­di­na ne idu na­ru­ku pri­rod­nom su­še­nju me­snih pre­ra­đe­vi­na. Iz­o­sta­je pra­va zi­ma ko­ja tra­je, tre­ba­lo bi da bu­de hlad­ni­je i da ima pri­rod­nog pro­ve­tra­va­nja, ko­je pro­iz­vo­di ba­nat­ska ko­ša­va. Po­što je to­ga i ove zi­me ma­lo, pri­mo­ra­ni su ov­de da pa­le ven­ti­la­to­re, ra­di ka­kve-ta­kve cir­ku­la­ci­je va­zdu­ha, ali ni sa tim ne tre­ba pre­te­ra­ti, is­ti­če La­zar Vu­ko­vić.

„Šun­ke su naj­ve­ći pro­blem, jer one bez go­di­nu, dve da­na sta­ja­nja ni­su one pra­ve, pa i tu va­ži, mo­žda i naj­vi­še, ono da ovaj po­sao tra­ži str­plje­nje i če­ka­nje. E to, uz sve po­te­ško­će sa na­bav­kom si­ro­vi­ne, ote­ža­va is­pla­ti­vost ovog po­sla. Kla­ni­ča­ri i me­sa­ri su se za­šti­ti­li, a se­ljak ko­ji ra­di ne zna šta ga če­ka na tr­ži­štu. Ni­smo sreć­ni što di­že­mo ce­ne, ali ra­ču­ni­cu mo­ra­mo da ima­mo, a naj­vi­še smo na uda­ru, jer mno­go smo ulo­ži­li, ra­di­li, če­ka­li i to mo­ra da se na­pla­ti”, pri­ča Vu­ko­vić i pri­zna­je da nji­ho­vo do­ma­ćin­stvo ni­je ose­ti­lo po­sle­di­ce epi­de­mi­je afrič­ke ku­ge svi­nja, ko­ja je znat­no uz­dr­ma­la stoč­ni fond, ne sa­mo Ka­ča­re­va već i či­ta­vog re­gi­o­na.

Ipak, iako su ne­ka kom­šij­ska se­la osta­la bez ijed­ne svi­nje, ov­de se uve­li­ko spre­ma­ju za naj­ve­će svet­ko­vi­ne nje­nog naj­ma­sni­jeg de­la. Ta­ko će se u već tra­di­ci­o­nal­nom ter­mi­nu, od 15 do 18. fe­bru­a­ra, na štan­do­vi­ma „Sla­ni­ni­ja­de” na­ći po­nu­da me­snih ruč­nih ra­do­va iz či­ta­ve Sr­bi­je, a or­ga­ni­za­tor, isto­i­me­ni tu­ri­stič­ki klub, oče­ku­je i tak­mi­čar­ske uzor­ke sa dru­gih kon­ti­ne­na­ta. Za če­ti­ri da­na re­pu­bli­ke sla­ni­na­ra, na­ja­vlju­je se uži­va­nje svih ču­la u pro­iz­vo­di­ma od svinj­skog me­sa i me­snim pre­ra­đe­vi­na­ma, a pre sve­ga u kva­li­tet­noj sla­ni­ni. 

O. Jan­ko­vić