Ди­ме се ка­ча­ре­вач­ке пу­шни­це

Ка­ча­ре­во – Го­то­во у сва­кој ка­ча­ре­вач­кој ку­ћи ви­је се дим из бар два оџа­ка. То зна­чи да не­ма авли­је без пу­шни­це пу­не ме­са, ко­ба­си­ца, а по­нај­ви­ше сла­ни­не – асор­ти­ма­на ко­ји се спре­ма за „Сла­ни­ни­ја­ду”, свет­ко­ви­ну су­ше­них пре­ра­ђе­ви­на, а ко­ја се сва­ког фе­бру­а­ра, већ бли­зу че­ти­ри де­це­ни­је, одр­жа­ва у овом ју­жно­ба­нат­ском се­лу. 

Иако је оста­ло ме­сец да­на до отва­ра­ње ре­пу­бли­ке сла­ни­на­ра, Ка­ча­рев­ци се ин­тен­зив­но спре­ма­ју за овај га­стро­ном­ски фе­сти­вал. Бра­ћа Ла­зар и Ву­ка­шин Ву­ко­вић има­ју „са­мо” јед­ну пу­шни­цу, на­о­ко ма­лу али ви­со­ку, па се на не­ко­ли­ко спра­то­ва тре­нут­но, што на ди­му, што на про­ма­ји, у ви­ше ту­ра љу­ља око 700 ки­ло­гра­ма ме­са, ко­ли­ко ће укуп­но осу­ши­ти за му­ште­ри­је, али и за соп­стве­не по­тре­бе.

„Овај по­сао тра­жи стр­пље­ње и ни­шта не мо­же на бр­зи­ну. Мо­ра­ју се ис­по­што­ва­ти и пра­ви­ла со­ље­ња и од­со­ља­ва­ња, па од­сто­ја­ва­ња у са­ла­му­ри и на кра­ју по­сте­пе­ног су­ше­ња ме­са. Ми то ра­ди­мо на бу­кви, она је број је­дан, а оба­ве­зна је и бу­ко­ва пи­ље­ви­на. Њен дим да­је тај по­треб­ни шмек у пр­вом тре­нут­ку, а исто­вре­ме­но убла­жа­ва жар на бри­ке­ту и спре­ча­ва да се ва­тра раз­го­ри. Не сме ни­ка­ко да бу­де ва­тре, јер она на ме­су ства­ра ко­ру ко­ја за­тво­ри по­ре, па од су­ше­ња не­ма ни­шта, а ме­со оста­је жи­во. Та­ко­ђе, раз­ли­чи­ти ко­ма­ди се су­ше раз­ли­чи­то. По­себ­но се мо­ра­ју кон­тро­ли­са­ти ко­ба­си­це и ку­лен, али све у све­му без ме­сец, два да­на тај по­сао не мо­же да се за­вр­ши ка­ко ва­ља,”, при­ча­ју за „По­ли­ти­ку” Ву­ко­ви­ћи, чи­је до­ма­ћин­ство сви­ње не др­жи, па су си­ро­ви­ну на­ба­ви­ли из кла­ни­ца. 

Мно­го, ка­жу до­ма­ћи­ни, за­ви­си и од вре­мен­ских усло­ва ко­ји по­след­њих го­ди­на не иду на­ру­ку при­род­ном су­ше­њу ме­сних пре­ра­ђе­ви­на. Из­о­ста­је пра­ва зи­ма ко­ја тра­је, тре­ба­ло би да бу­де хлад­ни­је и да има при­род­ног про­ве­тра­ва­ња, ко­је про­из­во­ди ба­нат­ска ко­ша­ва. По­што је то­га и ове зи­ме ма­ло, при­мо­ра­ни су ов­де да па­ле вен­ти­ла­то­ре, ра­ди ка­кве-та­кве цир­ку­ла­ци­је ва­зду­ха, али ни са тим не тре­ба пре­те­ра­ти, ис­ти­че Ла­зар Ву­ко­вић.

„Шун­ке су нај­ве­ћи про­блем, јер оне без го­ди­ну, две да­на ста­ја­ња ни­су оне пра­ве, па и ту ва­жи, мо­жда и нај­ви­ше, оно да овај по­сао тра­жи стр­пље­ње и че­ка­ње. Е то, уз све по­те­шко­ће са на­бав­ком си­ро­ви­не, оте­жа­ва ис­пла­ти­вост овог по­сла. Кла­ни­ча­ри и ме­са­ри су се за­шти­ти­ли, а се­љак ко­ји ра­ди не зна шта га че­ка на тр­жи­шту. Ни­смо срећ­ни што ди­же­мо це­не, али ра­чу­ни­цу мо­ра­мо да има­мо, а нај­ви­ше смо на уда­ру, јер мно­го смо уло­жи­ли, ра­ди­ли, че­ка­ли и то мо­ра да се на­пла­ти”, при­ча Ву­ко­вић и при­зна­је да њи­хо­во до­ма­ћин­ство ни­је осе­ти­ло по­сле­ди­це епи­де­ми­је африч­ке ку­ге сви­ња, ко­ја је знат­но уз­др­ма­ла сточ­ни фонд, не са­мо Ка­ча­ре­ва већ и чи­та­вог ре­ги­о­на.

Ипак, иако су не­ка ком­шиј­ска се­ла оста­ла без ијед­не сви­ње, ов­де се уве­ли­ко спре­ма­ју за нај­ве­ће свет­ко­ви­не ње­ног нај­ма­сни­јег де­ла. Та­ко ће се у већ тра­ди­ци­о­нал­ном тер­ми­ну, од 15 до 18. фе­бру­а­ра, на штан­до­ви­ма „Сла­ни­ни­ја­де” на­ћи по­ну­да ме­сних руч­них ра­до­ва из чи­та­ве Ср­би­је, а ор­га­ни­за­тор, исто­и­ме­ни ту­ри­стич­ки клуб, оче­ку­је и так­ми­чар­ске узор­ке са дру­гих кон­ти­не­на­та. За че­ти­ри да­на ре­пу­бли­ке сла­ни­на­ра, на­ја­вљу­је се ужи­ва­ње свих чу­ла у про­из­во­ди­ма од свињ­ског ме­са и ме­сним пре­ра­ђе­ви­на­ма, а пре све­га у ква­ли­тет­ној сла­ни­ни. 

О. Јан­ко­вић