Evropi nije više dovoljan NATO

„Zapadna vojna alijansa mogla bi već za nekoliko godina da se nađe ugrožena od strane Rusije”, izjavila je prošle nedelje Kaja Kalas, predsednica vlade Estonije, naglašavajući da se strepnje od novog sukoba već osećaju u Evropi. „Sve će zavisiti od našeg jedinstva i odnosa prema aktuelnom ratu u Ukrajini”, zaključila je estonska premijerka ne precizirajući da li bi „sučeljavanje s evroazijskom zemljom” moglo da se dogodi zbog širenja NATO-a na istok, ili iz nekih drugih razloga. Ono, međutim, što može da se zaključi iz pomenutih reči jeste da evropski saveznici sa zapada kontinenta više nisu potpuno uvereni u jedinstvo svojeg bezbednosnog saveza.

Podsetimo, NATO nije osnovan da bi zapadne saveznike odbranio od pretnji sa strane tadašnjeg Sovjetskog Saveza, kao jedinog autentičnog pobednika u Drugom svetskom ratu, ili njegovih „varšavskih satelita”, koje je tek čekao oporavak od razornih posledica nemačke agresije. Razlog je bio mnogo prozaičniji. Trebalo je sprečiti buduće sukobe između zemalja stare Evrope zbog novouspostavljenih i po mnogo čemu neprirodnih granica. Takođe, ovo je bio način da se relativizuje status pobednika i gubitnika i omogući dalji zajednički život.

Stvaranje vojnog saveza bilo je efikasan način da se Stari kontinent pasivizuje, a SAD dobiju odrešene ruke da deluju na drugim geografskim prostorima, pre svega na Dalekom istoku. Uz to, otvorile su se ogromne mogućnosti da Amerika proširi svoj vojni i ekonomski uticaj na one zemlje koje su vekovima spadale u interesnu sferu Evropljana i, naravno, zaradi velike pare.

Sve pomenuto omogućilo je da se rat što više udalji od obala američkog kontinenta i da tamošnji žitelji, i kad krenu na bojišta širom sveta, krenu s uverenjem da će po obavljenom poslu imati gde da se vrate i da njihovi najbliži, oni koje su ostavili kod kuća, ni na koji način neće biti ugroženi. Uvođenje u upotrebe dalekometnih raketnih sistema i bujanje terorizma donekle su poremetili ovu koncepciju odbrane, ali ne u toj meri da bi glavešine iz Pentagona počele da razmišljaju na racionalniji način.

Takođe, odricanje evropskih zemalja od dela sopstvenog suvereniteta (bezbednosnog) i predavanje istog Americi moglo je da funkcioniše dok je svima išlo u račun, dok je pažnja domaće javnosti bila usmerena na brzi posleratni oporavak i potonji rast životnog standarda. Moglo je da funkcioniše i u godinama kad su istočna zajednica, a sa njom i Sovjetski Savez, počeli da se urušavaju. Ali ponovnim neumitnim uspostavljanjem suverenih država vratili su se i potisnuti animoziteti. Da bi se koliko-toliko ublažili, u igru je ponovo ubačena „ruska pretnja”.

Prema pisanju nemačkog „Bilda”, koji se oslanja na „tajne dokumente Bundesvera”, NATO se već priprema za rusku agresiju na istočno krilo alijanse. Kad okonča rat u Ukrajini, što se očekuje već u proleće, krenuće sajber-napadi i hibridni rat protiv zemalja Baltika, tačnije bivših članica SSSR-a, kako bi se uneo nemir među tamošnje žitelje ruskog porekla. Jedna od glavnih tačaka u tom smislu trebalo bi da bude i deo Poljske koji deli Belorusiju i Rusiju od Kalinjingrada. „Kako bi se predupredila ovakva mogućnost neophodno je na pomenute prostore prebaciti 300.000 pripadnika snaga NATO-a”, stoji u dokumentu. Ko bi se u Evropi odlučio na takav korak, nije objašnjeno.

Ono što ceo navedeni projekat čini neubedljivim jeste to što dve trenutno glavne militaristički nastrojene zemlje na Starom kontinentu – Nemačka i Poljska – različito gledaju na svoju ulogu u „obezbeđivanju mira u Evropi” i suprotstavljanja Rusiji.

Nemačkoj je jasno da će, ukoliko želi da očuva poziciju najjače ekonomije na kontinentu, morati to da potvrdi i vojnom snagom. A to nas neodoljivo vraća u vreme pred Drugi svetski rat. S druge strane, Poljska kao najveći gubitnik tog istog rata, svesna da nije dovoljno jaka da opstane pored zapadnog suseda, svoju vojnu snagu pokušava da crpi iz saradnje sa SAD, nevezano za pripadnost sve tri zemlje zajedničkom odbrambenom savezu.

Rat u Ukrajini uticao je u velikoj meri na evropske članice NATO-a da počnu da razmišljaju svojim glavama. Shvatanje da je oslanjanje na sopstvene snage ipak najsigurniji način za samoodbranu ponovo je postalo prevlađujuće. Kao i saznanje da oslanjanje isključivo na naoružanje koje će im, u slučaju potrebe, doturiti prekoatlantski saveznik više nije adut koji rešava partiju.

Ne bi trebalo bežati ni od mogućnosti da pojedine ovdašnje zemlje požele da se vrate u neke davnovekovne granice i obnove moć iz vremena velikih carevina. A kao što vidimo, ujedinjenjem pod kapom Brisela pomenute ideje nisu nestale. Naprotiv, sve su življe. U takvim slučajevima NATO i EU mogu da budu arbitri, ali ne i da rešavaju suštinu problema.