Nazovimo muzičku školu imenom velike kompozitorke

Jedan od najlepših načina iskazivanja poštovanja prema velikim književnicima je davanje njihovih imena školama i drugim pedagoškim ustanovama. Prirodno je da je reč o znamenitim ličnostima koje su dale doprinos srpskoj književnosti i kulturi. Isti je slučaj i s nazivima muzičkih škola datih prema imenima kompozitora koji su svojim stvaralaštvom uzdigli srpsku muziku na viši nivo. Na primer, naša prva muzička škola „Stanković” slavi ime Kornelija Stankovića, koji je prvi zapisao i objavio srpsko crkveno, takozvano Karlovačko pojanje, kao i mnoge izvorne narodne pesme. Njegovi notni zapisi naišli su na veliko interesovanje, posebno u Rusiji, gde je zatim srpske melodije obrađivalo nekoliko velikih kompozitora. Spomenimo i drugoosnovanu muzičku školu u Beogradu nazvanu po Stevanu Stojanoviću Mokranjcu, koji predstavlja sinonim srpske horske muzike.

Danas u Beogradu ima 14 muzičkih škola, od kojih 13 nose imena kompozitora. Škola čije ime nije u skladu s ostalim jeste „Vatroslav Lisinski”, osnovana 1953. godine, u vreme kad su u Srbiji svi umetnici s teritorije tadašnje SFRJ smatrani „našim”. Međutim, danas se ipak mora voditi računa da li je dotični umetnik, kompozitor, dao bilo kakav doprinos srpskoj muzici i kulturi, pri čemu nije bitno da li je reč o ličnosti srpske narodnosti. Na primer, jedna od muzičkih škola ponosno nosi ime Davorina Jenka, Slovenca, kompozitora himne „Bože pravde” i muzike za brojne dramsko-muzičke pozorišne predstave. Drugi primer je muzička škola imena Josipa Slavenskog, rodom Hrvata, znamenitog kompozitora i pedagoga, jednog od osnivača Muzičke akademije u Beogradu.

Vatroslav Lisinski (1819–1854, prvobitno ime Ignjac Fuks), jeste rani hrvatski operski kompozitor koji je delovao u Zagrebu i značajan je za kulturu Hrvatske, gde su mu odata priznanja, između ostalih i imenom koncertne sale. Međutim, u muzičkom životu Srbije nije ostavio nikakav trag, osim što je na jednoj turneji održao koncert u Beogradu sa svojim ansamblom. Zapitajmo se da li bi igde, izvan srpskih prostora, neka škola dobila ime po ličnosti zaslužnoj samo za srpsku kulturu.

Tokom 20. i početkom 21. veka Srbija se mogla pohvaliti s nekoliko značajnih kompozitora. Želim da izdvojim dve velike srpske kompozitorke – Ljubicu Marić (1909– 2003) i Isidoru Žebeljan (1967–2020), obe redovne članice SANU. Obe su bile umetnice svetskog formata koje su svetu mnogo puta reprezentovale srpsku muziku i čija su dela stekla trajno mesto na domaćim, ali i svetskim koncertnim pozornicama.

Ljubica Marić školovala se u Beogradu i kasnije u Pragu kod vodećih domaćih i svetskih kompozitora svoga vremena. Radila je kao profesor Muzičke akademije i bila dobitnik visokih državnih nagrada. Muzika Ljubice Marić, koju odlikuje nadahnutost istorijom i tlom Balkana, izvođena je na više svetskih festivala savremene muzike. Od njenih kompozicija mogu se pomenuti „Pesme prostora” inspirisane natpisima sa srednjevekovnih stećaka, zatim „Muzika oktoiha” i „Pasakalja za orkestar” s podlogom u srpskom crkvenom i narodnom pevanju, čuveni klavirski „Vizantijski koncert” i druga dela.

Isidora Žebeljan je naš najplodniji i u inostranstvu najizvođeniji savremeni muzički stvaralac. Komponovala je tri opere, izvedene u Amsterdamu, Beču i Gelzenkirhenu. Njena brojna dela izvođena su na više od 20 evropskih muzičkih festivala. Kompakt-diskove njene muzike objavilo je desetak renomiranih diskografskih kuća. Isidora Žebeljan nastupala je kao dirigent svojih orkestarskih dela, a izvođači su bili istaknuti filharmonijski orkestri. Imala je ogroman broj narudžbina za nova dela, ali „čas umrli nju je omeo”.

Kad je Srbija već imala sreću da ima stvaraoce kao što su Ljubica Marić i Isidora Žebeljan, onda smo dužni da stvaralaštvo ovih velikanki približimo budući muzičkim naraštajima koji bi s ponosom pohađali školu nazvanu po jednoj od ovih kompozitorki.

Dragan Stanković,
Beograd