Raspad Jugoslavije više uticao na Evropu od pada Berlinskog zida

Specijalno za „Politiku”
Njujork – Jugoslavija je bila vrlo interesantna zemlja. Njena struktura je bila jedinstvena, to je bila nezavisna zemlja. I onda – imate amatere koji govore da ne možete biti neutralni ako nema dva bloka, nakon što su se Sovjetski Savez i Varšavski pakt raspali. Neutralnost je toliko važna jer otvara mogućnost posredništva. Dakle, Jugoslavija je – kao Austrija i Švajcarska – bila neutralna zemlja na koju su drugi gledali s respektom, znajući da se ona ne stavlja na stranu blokova. I onda, početkom devedesetih godina prošlog veka, pojavljuju se zastupnici teorije da je neutralnost mrtva jer ne postoje dva bloka. U stvari, tada smo svi mogli da postanemo neutralni. Ovako za „Politiku” priča Jan Oberg, Danac koji živi u Švedskoj, čovek koji je pre početka sukoba na Kosovu svojim mirovnim posredovanjem pokušao da smiri strasti između Srba i Albanca, pa je tako bio i ulozi prenosioca poruka Slobodana Miloševića Ibrahimu Rugovi i obrnuto.

Oberg je jedan od vodećih svetskih stručnjaka u oblasti mirovnih studija. Rođen je u Danskoj, živi u Švedskoj, a Jugoslaviju smatra svojom trećom domovinom. Suosnivač je i direktor nezavisne TFF-a, Transnacionalne fondacije za istraživanje mira i budućnosti, u Lundu, u Švedskoj. Više puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Jugoslaviju je posetio stotinak puta, prvi put daleke 1974.

Bili ste posrednik dobre volje između tri vlade u Beogradu i albanskog rukovodstva na Kosovu. Kako je to izgledalo?

To je bio proces posredovanja, kada slušate strane, čega se plaše, šta žele, čemu se nadaju i sa čime mogu da se slože. A onda, korak po korak – u paru, jer svi sukobi imaju bar dva učesnika – saznajemo sa čime oni mogu da se slože. To je posredovanje, a deo toga je i prenošenje poruka. To sam radio četiri godine tokom sukoba na Kosovu. Izvinite, Slobodan Milošević nije bio nacionalista. Ako je bilo nacionaliste, to je bio Franjo Tuđman. To je bio njegov osnovni kredo. Isto važi i za neke druge lidere. Rugova je bio totalni nacionalista. Njegovi civilizovani maniri rekli su da ne želi nezavisno Kosovo putem nasilja, ali on je bio nacionalista. Bilo je nacionalista i u Beogradu, ali Milošević to nije bio. Bio je jedan od lidera koje nikad niste videli u vojnoj uniformi. Hteo je samo da zaštiti srpske manjine u Krajini, Republici Srpskoj i na Kosovu. To nije isto što i reći da želimo tamo da dominiramo. Svet je video operaciju „Oluja”, egzodus Srba koji su živeli u Hrvatskoj 400 godina... Bio sam šokiran činjenicom da su oni koji na Zapadu govore o zaštiti manjina tako malo poštovali manjine ako su one bile srpske manjine.

Nevladina organizacija Transnacionalna fondacija za istraživanje mira i budućnosti (TFF), čije ste jedan od osnivača i direktor, mnogo puta je boravila u Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka.

Obavio sam hiljade razgovora zajedno sa članovima mog tima, što je, naravno, uticalo na mnoge pojedince. Takođe, počeli smo da radimo s brojnim misijama UN. Sećam se, vozili smo se belim automobilom, iznajmljenim u Sloveniji, odvezli se do Karlovca, gde smo skinuli tablice, i bez njih, vozili smo se unaokolo. Kada smo došli na kontrolni punkt – nisu znali kako da postupaju sa nama, pošto nismo novinari i diplomate. Rekli smo „mi smo švedska delegacija” (ovo izgovara na srpskom). Ponekad bismo morali da popijemo šljivovicu i otpevamo koju pesmu ako zatreba kako bismo stigli do sedišta UN. Održavali smo s lokalnim stanovništvom puno seminara za obuku čija je tema bila rešavanje sukoba. Imao sam priliku da podučavam ljude u Prištini koji su veoma strpljivo sedeli i slušali našu ekipu kako ih uči da reše sukob bez nasilja dok su imali pištolje za pojasom. Nikada neću zaboraviti seminar s mladim Hrvatima i Srbima u Vukovaru. Jedan naš član odlučio je da upotrebi budističko zvono. Znači, prvo zazvoniš pa onda pričaš. Sva ova deca su nam pričala svoje priče. Kao, igrao sam se ispred kuće i odjednom se dogodila strašna eksplozija... Završilo se tako što su sva ova deca zajedno svirala gitaru i želeli da se u budućnosti druže. Nikad neću zaboraviti jednu devojku koja je na kraju seminara došla i rekla: „Jan, ovo je bio najvažniji dan u mom životu; naučila sam kako da ne mrzim drugu decu. Ali imaću veliki problem večeras kada dođem kući jer moj otac ne veruje u to, borio se u ratu, a izgubio je obe noge... Kako da ubedim oca?’ Tada sam shvatio da je to generacijski, a ne samo etnički ili grupni problem.

Mnoge događaje u Jugoslaviji ste predvideli...

Ponosni smo na veliki broj predviđanja koja smo dali i pokazala su se kao istinita. Mislio sam i potvrdilo se da bi raspad Jugoslavije više uticao na evropsku istoriju od pada Berlinskog zida. Toliko stvari je testirano: intervencionizam, militarizam, bombardovanje, promena režima i odvođenje Miloševića u Hag, stvaranje ideje o humanitarnoj intervenciji – sve izmišljeno za Jugoslaviju. Sukob je podelio mišljenja među intelektualcima, piscima, filozofima, porodicama, mirovnim pokretima… Odjednom je postalo moderno da je bombardovanje, korišćenje „dugog štapa”, način da se zemlja održi na okupu ili da se podeli. Jugoslavija je bila pokretač trendova, prekretnica u istoriji Evrope, ne samo zbog veoma dobrih stvari, zbog interesantnog statusa koji je imala između Istoka i Zapada, Severa i Juga, već i zbog promene stava zapadnih intelektualaca. Krajem devedesetih godina prošlog veka štititi ljude značilo je – bombardovati ih! To se prvi put dogodilo u Jugoslaviji. Sećam se, kad sam poslednji put bio na danskoj televiziji (nikada više nije pozvan da gostuje – prim. aut.), predvideo sam da će doći do bombardovanja Jugoslavije i da bombardovanje neće rešiti problem. Tada sam rekao da NATO nema mandat UN za takvu akciju i da krši sopstveni statut, koji ne predviđa napad na zemlju koja nije član NATO-a. U članu 5 ugovora NATO-a o međusobnoj zaštiti stoji da NATO reaguje samo ako je članica napadnuta.

Da li je moglo da se nađe neko mirno rešenje za razlaz u Jugoslaviji?

U početku je postojala volja da se nađe diplomatsko rešenje s briljantnim ljudima, uključujući Kofija Anana. Bilo je mnogo ljudi koji su mogli da doprinesu rešenju. A onda su došli Bil Klinton i Madlen Olbrajt i rekli – bombardujte. Pogledajte neverovatno nečistu igru koja se odigrala u Rambujeu. Nisu to bili pregovori; pritiskali su Miloševića da kaže ne. Dakle, rekao je ne, a i ja bih uradio isto. Klinton je opravdao bombardovanje genocidom na Kosovu. Neka mi neko pokaže dokaze za to. Nije bilo čak ni plana za okupaciju ili oduzimanje autonomije Kosovu. Kada je to rečeno, novac u Knez Mihailovoj razmenjivao mi je kosovski Albanac, jedan od 100.000 koji su živeli u Beogradu. Dakle, kad je Klinton rekao da su bili veliko čišćenje i genocid nad Albancima – Albanci su živeli u Beogradu.