Vreme suočavanja

Teče drugi mesec od poslednjih izbora, a strasti se ne stišavaju. Jedni su razgnevljeni zbog, kako kažu, najveće izborne prevare u istoriji Srbije, a drugi se srde što nas navodni neprijatelji napretka brukaju po svetu, izmišljajući nepostojeće afere. S leve strane Drine se čude zašto bi im neko uskraćivao glasačko pravo kada imaju dvojno državljanstvo, a stiže im odgovor da su svoje pravo za republičke izbore mogli da ostvare i na jednom od 18 punktova u Bosni, te da su graničnu reku prelazili zbog lokalnih izbora. Na njih nemaju pravo, jer je ono, za razliku od boravišta, određeno prebivalištem, kao središtem svakodnevnih životnih aktivnosti, a niko ne može istovremeno da živi, radi i spava u dve opštine ili države.

Nije pitanje koja strana će nadvladati, već kuda nas vodi sve dublji jaz koji međusobno kopamo. Odbijanje da se čuju argumenti druge strane udaljava nas i usmerava ka sve većoj omrazi, a nacionalna istorija tokom poslednjih stotinak godina opominje nas kako se završavaju naši nesporazumi.

U Drugom svetskom ratu smo od „bratske ruke” stradali mnogo češće i nadaleko suroviji način nego od svih okupatora zajedno. Mrzeli smo se žestoko i, kako je rat odmicao, sve strastvenije, a slučajnost je često određivala na kojoj od dve zakrvljene strane ćemo se naći. Za skoro sve moje prijatelje i za sebe siguran sam da bismo se tridesetih godina, kao studenti Univerziteta u Beogradu, opredelili za levu stranu političkog spektra, verovatno se i formalno učlanivši u KPJ, što bi, hteli – ne hteli, odredilo naš dalji put na početku leta 1941. godine. S druge strane, da smo aprila te godine regrutovani i dali zakletvu kralju, po svoj prilici bismo sledili Dražu sve dok nas, tri i po godine kasnije, kralj ne bi pozvao da se priklonimo protivničkoj strani. Ostavljali bismo svoje kosti, posebno masovno na Sutjesci, bilo sa petokrakom na čelu krajem proleća 1943, bilo sa kokardom dve godine kasnije.

Pobednici su u ime „pravedne osvete”, u jesen 1944. pacifikovali „četničku Srbiju”, da bi se četiri godine kasnije pokrvili među sobom. Na početku raspada bivše zajedničke države, glavni ideolog SPS je pretio da Srbija neće da ima ništa sa „četnicima preko Drine”, a kasnije je, prema potrebi i okolnostima, „neprijatelj” bivao menjan. Već dugo mu se pridodaje pridev „unutrašnji”, uz kvalifikaciju da je „strani plaćenik” i implikaciju da se sa njim treba obračunati. Navodni neprijatelj, sa svoje strane, uzvraća da su institucije uništene i da je državu zarobio organizovan kriminal oličen u amalgamu korumpiranih političara, okorelih kriminalaca i beskrupuloznih bogataša.

Daleko se zabrazdilo. Gotovo je izvesno da nam predstoje dugotrajni građanski nemiri većih razmera, uz predvidivu reakciju vlasti zbog „rušenja ustavnog poretka”. Situaciju komplikuje mešanje SAD i EU, zainteresovanih za konačno rešavanje pitanja KiM. Naš nesrećni oružani upad na teritoriju koju politički Zapad smatra suverenom državom čini da ćutke prihvatamo završne udarce jedne višedecenijske drame, a od naše poslušnosti zavisi koliku težinu će Nemci i njihovi saveznici pridavati sopstvenim uvidom otkrivenim izbornim nepravilnostima.

S tačke gledišta dugoročnog nacionalnog interesa jasno je šta nam valja činiti. Umesto žustre razmene paušalnih optužbi moralo bi se pristupiti proveri dokaza. Da li je kol-centar u kome se glasovi kupuju za 9.000 dinara, istinsko „mesto zločina” ili pozornica vešto režirane amaterske glumačke družine? Stanuje li zaista preko 200 ljudi u objektu neuslovnom za ljudski smeštaj? Da li su se na toj adresi našli greškom ili ih je neko tu lažno prijavio? Pretvara li se 83-godišnja baka kada, pokazujući niz porodičnih zgrada, nabraja u kojoj žive jedna, dve ili tri osobe, a potom – dok joj novinar čita da ih je po glasačkom spisku 20, 30, 50 ili još više – zaprepašćeno uzvikuje: „O bože!” Sve izgleda lako i brzo rešivo: ili baku i novinara treba optužiti zbog neosnovanog uznemiravanja javnosti ili mora biti gonjen administrativni službenik odgovoran za takvu prevaru. Situacija se jedino usložnjava ukoliko nije reč o pojedincu, već o lancu povezanih lica.

Tako se vraćamo na početno pitanje: da li smo kao društvo dovoljno zreli za neophodno suočavanje sa istinom, kakva god da je i koliko god nekoga pogađala.

Profesor univerziteta u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista