Blokaderski program: prvo rušenje Pionirskog parka, pa Kuća cveća

Objava novinara Predraga Aleksandrića iz Građanskog pokreta građana na društvenoj mreži Iks izazvala je pažnju javnosti, jer je u nekoliko rečenica sažela ono što bi se moglo nazvati simboličkim „blokaderskim programom”,  obračun sa političkim neistomišljenicima.

Aleksandrić je u objavi naveo šta bi uradio kada bi postao gradonačelnik Beograda.

„Kada bih postao gradonačelnik Beograda, prvog dana bih rešio Pionirski park, sravnio sa zemljom sve što mu ne pripada. Drugog dana bih organizovao svečani prijem za gradonačelnike Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Skoplja, Ljubljane i Prištine. Naravno, sve bih ih odveo u Kuću cveća”, napisao je Aleksandrić.

Ova objava otvorila je novu polemiku o tome šta politički krugovi bliski blokaderskom pokretu zapravo nude kao program za Beograd. Umesto konkretnih planova za saobraćaj, infrastrukturu, komunalne probleme, škole, vrtiće ili bezbednost građana, u prvi plan se stavljaju nasilne akcije, uklanjanje onoga što se ne uklapa u njihovu viziju javnog prostora i političko vraćanje na ideološke obrasce bivše Jugoslavije.

Posebnu pažnju izazvao je deo objave u kojem Aleksandrić pominje gradonačelnike Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Skoplja, Ljubljane i Prištine, kao i nameru da ih odvede u Kuću cveća. Time je poslata jasna politička poruka, da bi Beograd, u takvom konceptu, bio manje prestonica Srbije, a više pozornica za obnovu jugoslovenske nostalgije i regionalnog političkog simbolizma.

Pionirski park je poslednjih meseci postao jedno od mesta oko kojih se prelamaju političke tenzije u prestonici. Zato formulacija da bi se „prvog dana” sve što „ne pripada” parku „sravnilo sa zemljom” nije prošla nezapaženo. Ona se tumači kao pokazatelj političke nervoze i nedostatka stvarnog programa, u kojem se urbanistička i politička pitanja svode na obračun sa simbolima.

Ova objava dodatno je učvrstila utisak da deo blokaderske scene svoju političku ponudu gradi pre svega na negativnom odnosu prema aktuelnoj vlasti i njenim simbolima, dok se konkretna rešenja za svakodnevni život građana Beograda retko pominju.

U tom smislu, Aleksandrićeva poruka može se čitati kao sažetak jednog šireg političkog obrasca, prvo rušenje, potom ideološka ceremonija. Upravo zbog toga je ova objava u javnosti prepoznata kao svojevrsni „blokaderski program” u kojem je važnije šta treba ukloniti i kome se simbolički pokloniti, nego šta treba izgraditi i kako rešiti probleme građana.