Sloboda izvan Evropske unije

Uvaženi ambasadori Nemačke i Francuske obratili su se srpskoj javnosti sa „pozivom vlastima, svim političkim i društvenim snagama i svim građanima Srbije da cilj pristupanja EU postave za nacionalni prioritet”. Pripadam onim građanima koji kritički misle o EU i smatram da pristupanje nije nacionalni prioritet. Takav stav nije proizvod političkih osećanja, već iskustvenih argumenata.

Početni poziv u tekstu uvaženih ambasadora da Srbija pristupi EU, razumeo sam da se računa na Srbiju u granicima koje priznaju UN. Međutim, na njegovom kraju, podvlači se „vrednost pomirenja i saradnje Beograda i Prištine”, Briselski i Ohridski sporazum. Dakle, računa se na Srbiju u granicama većine članica EU, a ne onako kako je primljena u UN.

Podsećanje Srbije na Jelisejski sporazum (1963) između Nemačke i Francuske treba razumeti kao diplomatski poziv Beogradu i Prištini da urade nešto slično. Ako je to namera, kasni se bar trideset godina. Mogla je EU da odnose Srba i kosovskih Albanca usmeri na politički dijalog i pre 1990. godine, ali nije; neke snage unutar EU su igrale na kartu naoružavanja kosovskih Albanaca i ilegalne borbe protiv države Srbije.

Uvaženi ambasadori predstavljaju EU kao „zajedničku domovinu slobode, pravne države i socijalne pravde”, kojoj Srbija treba da pridoda svoj doprinos. Kakav doprinos? Srbija ne može da uđe u EU bez svih posledica njenog odnosa sa EU i NATO tokom poslednje tri decenije. A šta bi je tamo sačekalo? Ne edenski politički vrt, već različite političke grupacije, stranke i ličnosti. Prema Srbiji i srpskom narodu, jedni u kontinuitetu šalju pritiske i ucene, drugi ispoljavaju otvorenu netrpeljivost, uvrede, ponižavanja, treći ravnodušnost, a nađu se i četvrti koji pokazuju razumevanje za interese i prava Srbije. Sa takvim pristupom očito Srbija nije prioritet, a pitam se zašto bi EU bila prioritet za građane Srbije.

U pismu uvaženi ambasadori pozivaju Srbiju da učestvuje u „zajedničkoj bezbednosti Evrope” tako što će podržati Ukrajinu, primeniti sankcije Rusiji. Da podrži Ukrajinu, a da se odrekne svog Kosova i Metohije! Da primeni sankcije a da zaboravi sankcije prema sebi duge deset godina! I da se pravimo kao da nije bilo bombardovanja NATO-a 1999. godine! Ne, mi nismo politički mazohisti. A sloboda koja se hvali u EU, odriče se Srbiji da vodi nezavisnu politiku u skladu sa svojim interesima!

Tu je i neizbežna tema demokratije u Srbiji. Tri decenije se održavaju izbori u Srbiji. Bilo ih je više od 15 i uvek je jedan deo srpske opozicije osporavao valjanost rezultata. To su koristili neki politički krugovi u EU da dovode u pitanje legalnost i legitimnost izbora. Čini se to i sa izborima iz 2023. uprkos činjenici da je razlika jedan milion u glasovima a da nema konkretnih dokaza za u najvećem broju izmišljenih prigovora koji se koriste kao sredstvo u borbi za vlast. Neki pojedinci i grupe u EU koriste unutrašnji opozicioni glas za držanje lekcija građanima Srbije. Pritom odobravaju izbore u srpskim opštinama na KiM sa tri posto izašlih albanskih građana!

I posle ovih činjenica Srbija treba da diže u visinu „vrednosti pomirenja i saradnje” kada je reč o dijalogu Beograda i Prištine. Dok Srbija sarađuje, neki faktori EU pomažu diplomatski, ekonomski, oružano kosovsku „državnost”, neprimenjuju dogovoreno, a kosovski albanski faktori sve čine da zatru srpsku kulturnu prošlost, hrišćansko nasleđe i smanje već smanjeno srpsko stanovništvo na teritoriji pokrajine. I obavezno se šalju poruke u stilu „obe strane”.

Dakle, zbog odbrane Srbije i njenih UN granica, zbog vrednosti slobode, zbog nacionalnog dostojanstva, zbog srpskih vekovnih prijateljstava sa nekim narodima, nisam sklon da pristupanju EU dam lični prioritet.

Na kraju imam jedno pitanje za uvažene ambasadore. Šta će da radi EU kada sve države u Evropi postanu stanovnici „zajedničke domovine”?

Sociolog i naučni savetnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista