Слобода изван Европске уније

Уважени амбасадори Немачке и Француске обратили су се српској јавности са „позивом властима, свим политичким и друштвеним снагама и свим грађанима Србије да циљ приступања ЕУ поставе за национални приоритет”. Припадам оним грађанима који критички мисле о ЕУ и сматрам да приступање није национални приоритет. Такав став није производ политичких осећања, већ искуствених аргумената.

Почетни позив у тексту уважених амбасадора да Србија приступи ЕУ, разумео сам да се рачуна на Србију у границима које признају УН. Међутим, на његовом крају, подвлачи се „вредност помирења и сарадње Београда и Приштине”, Бриселски и Охридски споразум. Дакле, рачуна се на Србију у границама већине чланица ЕУ, а не онако како је примљена у УН.

Подсећање Србије на Јелисејски споразум (1963) између Немачке и Француске треба разумети као дипломатски позив Београду и Приштини да ураде нешто слично. Ако је то намера, касни се бар тридесет година. Могла је ЕУ да односе Срба и косовских Албанца усмери на политички дијалог и пре 1990. године, али није; неке снаге унутар ЕУ су играле на карту наоружавања косовских Албанаца и илегалне борбе против државе Србије.

Уважени амбасадори представљају ЕУ као „заједничку домовину слободе, правне државе и социјалне правде”, којој Србија треба да придода свој допринос. Какав допринос? Србија не може да уђе у ЕУ без свих последица њеног односа са ЕУ и НАТО током последње три деценије. А шта би је тамо сачекало? Не еденски политички врт, већ различите политичке групације, странке и личности. Према Србији и српском народу, једни у континуитету шаљу притиске и уцене, други испољавају отворену нетрпељивост, увреде, понижавања, трећи равнодушност, а нађу се и четврти који показују разумевање за интересе и права Србије. Са таквим приступом очито Србија није приоритет, а питам се зашто би ЕУ била приоритет за грађане Србије.

У писму уважени амбасадори позивају Србију да учествује у „заједничкој безбедности Европе” тако што ће подржати Украјину, применити санкције Русији. Да подржи Украјину, а да се одрекне свог Косова и Метохије! Да примени санкције а да заборави санкције према себи дуге десет година! И да се правимо као да није било бомбардовања НАТО-а 1999. године! Не, ми нисмо политички мазохисти. А слобода која се хвали у ЕУ, одриче се Србији да води независну политику у складу са својим интересима!

Ту је и неизбежна тема демократије у Србији. Три деценије се одржавају избори у Србији. Било их је више од 15 и увек је један део српске опозиције оспоравао ваљаност резултата. То су користили неки политички кругови у ЕУ да доводе у питање легалност и легитимност избора. Чини се то и са изборима из 2023. упркос чињеници да је разлика један милион у гласовима а да нема конкретних доказа за у највећем броју измишљених приговора који се користе као средство у борби за власт. Неки појединци и групе у ЕУ користе унутрашњи опозициони глас за држање лекција грађанима Србије. Притом одобравају изборе у српским општинама на КиМ са три посто изашлих албанских грађана!

И после ових чињеница Србија треба да диже у висину „вредности помирења и сарадње” када је реч о дијалогу Београда и Приштине. Док Србија сарађује, неки фактори ЕУ помажу дипломатски, економски, оружано косовску „државност”, непримењују договорено, а косовски албански фактори све чине да затру српску културну прошлост, хришћанско наслеђе и смање већ смањено српско становништво на територији покрајине. И обавезно се шаљу поруке у стилу „обе стране”.

Дакле, због одбране Србије и њених УН граница, због вредности слободе, због националног достојанства, због српских вековних пријатељстава са неким народима, нисам склон да приступању ЕУ дам лични приоритет.

На крају имам једно питање за уважене амбасадоре. Шта ће да ради ЕУ када све државе у Европи постану становници „заједничке домовине”?

Социолог и научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa