Iskustvo koje se pamti ceo život

Postoji malo životnih iskustava koja se nikada ne zaboravljaju – porođaj je jedno od njih. Ovo duboko psihološko iskustvo odlikuje se velikim intenzitetom kao i velikim posledicama koje za sobom ostavlja. Slučajevi akušerskog nasilja koje smo ovih dana pratili u medijima preplašili su trudnice i one koje planiraju porodicu. Istraživanje Centra za mame „Sloboda rađanju” pokazuje nam da se žene u Srbiji porađaju u 60 odsto slučajeva bez ikakve privatnosti, u atmosferi koja nije bila mirna i spokojna za 49 odsto žena i gde se mišljenje porodilja u toku porođaja ne uvažava u 63 procenta slučajeva. Njih 73 odsto smatra da nema nikakav uticaj na događaje u porođajnoj sobi.

Sećam se i ja tih dana u moje obe trudnoće. Kampanja „Sloboda rađanju” trajala je tokom šestog i sedmog meseca trudnoće sa mojim sinom Jevremom, mojim prvim detetom. Sećam se suza koje su mi se slivale niz lice dok sam čitala iskustva drugih žena po društvenim mrežama i portalima, nadajući se da moje neće biti takvo. Slična iskustva žene dele i danas. Jevrem je drugi razred osnovne škole, a ova tema je i dalje aktuelna. Dok se nadam da je ovaj talas vriska nezadovoljnih majki konačan apel koji će dovesti do hitnog preduzimanja konkretnih mera za poboljšanje stanja u našim porodilištima, razmišljam šta bih danas savetovala nekoj trudnici.

Prvo, rekla bih joj da je carica. Ne obična carica nego megacarica. Stvorila je novi život. Savetovala bih je da se pripremi za porođaj odlaskom na pripremu, ali i tako što sama čita o toku porođaja, disanju, načinima relaksacije i načinima da sebi olakša bol. Savetovala bih je da bude hrabra i da se ne plaši. Da se odmara najviše što može, da se kreće i vežba, da čita, da se druži. Da zna koja su joj prava. Da povede nekoga sa sobom na porođaj, ako to porodilište gde planira da se porodi dozvoljava. Da traži, piše i organizuje druge trudnice i žene da traže da porodilište otvori vrata za pratnju ako ne dozvoljava. Ona to može! Savetovala bih je da filtrira reči koje čuje, da se fokusira na ljubazne ljude koji su većina u svakom porodilištu. Da sama sebi bude podrška, da ne govori sebi da to ne može nego da se uvek, a posebno tokom porođaja, podseća koliko je jaka.

Svima koji okružuju trudnice bih savetovala da ne pričaju priče o tome kako su se naše babe porađale u njivama i ništa im nije bilo. Nisu i bilo im je. Budite podrška trudnicama oko vas, ne delite im savete kako je kćerka komšinice bila onakva ili ovakva, kako je neko koga znate uradio nešto i nije mu bilo ništa. Ako ne znate šta da kažete, a u većini slučajeva ljudi ne znaju – ćutite. Pustite nju da priča ili ne, da se oseća kako se oseća, jer nema samo jednog osećanja koje se vezuje za porođaj. Smenjuju se radost, strah, uzbuđenost, panika... i sva ta osećanja su normala, čak i u uslovima idealnih porodilišta.

Pre neki dan smo poslale predloge za poboljšanje uslova u porodilištima ministarki zdravlja Danici Grujičić. Dok se nadamo njenom odgovoru razmišljam šta još možemo da uradimo i kako je moguće da još uvek pričamo o ovoj temi. Kada je mene moja mama rađala pre više od četrdeset godina, ženu pored nje su vređali rečima koje se i danas koriste u porodilištima. Kako je moguće da smo napredovali u skoro svemu, sem u odnosu prema ženama u porodilištima? Čini mi da je odgovor nedostatak rodne ravnopravnosti u svakom segmentu društva. Jer kako ženu tretiramo van porodilišta tako ćemo je tretirati i u porodilištu. Da li je akušersko nasilje zaista toliko drugačije od drugih vrsti nasilja kojima su žene izložene?

U porodilištima se ne rađaju samo bebe, rađaju se i mame. Cele porodice. Ako je iskustvo porođaja dobro i mama će biti dobro. Kada je mama dobro, cela porodica je dobro. Ima li nečega, za nas kao društvo, važnijeg od toga?