Uručena Ninova nagrada Stevu Grabovcu

Sedamdeseta Ninova nagrada juče je uručena Stevu Grabovcu, za roman „Poslije zabave” (u izdanju Imprimatura), na svečanosti u Kolarčevoj zadužbini, a priznanje za „Ličnost godine” dobile su čak tri laureatkinje – policajka Katarina Petrović i tužiteljke Bojana Savović i Jasmina Paunović, borci za istinu, integritet svojih profesija, pravednije institucije i bolje pravosuđe, kao i društvo u celini. Grabovcu je priznanje uručila prošlogodišnja dobitnica Danica Vukićević, a Milan Ćulibrk Nagradu za ličnost godine predao je Katarini Petrović, Bojani Savović i Jasmini Paunović.

Na početku svečanosti, do sada glavni urednik našeg najstarijeg nedeljnika NIN-a Milan Ćulibrk, osvrnuo se na proteklih jedanaest godina na tom mestu i zahvalio svima koji su podržavali stari kolegijum, a poželeo sve najbolje novom, na čelu sa Aleksandrom Timofejevim. Timofejev je zatim naglasio da će NIN nastaviti da traje u svom kritičkom i istinoljubivom duhu, da će Ninovo priznanje nastaviti da postoji, a takođe poželeo uspeh i novom listu koji kolegijum NIN-a pokreće, citirajući i prvi broj NIN-a iz 1935. godine, čija je maksima bila da informiše o svemu i da ide u korak sa vremenom.

Kritičarka Tamara Mitrović, članica Ninovog žirija za roman godine, obrazložila je priznanje uručeno Grabovcu:

– Jezgro priče u ovom antiratnom romanu oslanja se na događaj koji se odigrao 1992. godine u okolini Bosanskog Broda. Zločin je počinjen nad romskom decom bez roditeljskog staranja, vađeni su im organi, a zatim su njihova tela bačena u jamu, poput lutaka, koje verovatno nisu imali. Ovo je priča o ljudskoj gladi za profitom, kome rat služi kao scena za nekažnjeno činjenje zla. Oko ovog jezgra, čijem opisu pripada tek nekolicina strana, u dugom romanu složene strukture, pletu se priče o preskočenoj generaciji, o njenom komunikativnom sećanju, o ocu, o porodičnom nasleđu, o košmarima savesti, najzad i o samom pisanju. I stvara se veliki roman o istini, koja se probija kroz mutnu svetlost dana, i ne trpi relativizaciju– istakla je Tamara Mitrović, dodajući:

– Ovo je i porodični, generacijski i bildungs roman, svedenog i stilski raznovrsnog izraza, iz čijih vremenskih distorzija i diskontinuiteta izranja lik tišine. Autor duboko veruje da zlo nema svog vlasnika, da ono ne pripada nekoj određenoj grupi, nema ideologiju, zlo je naprosto zlo. A kako o njemu pisati? Pregnantno i lucidno, rečenicama u kojima su zaptiveni buka i bes 20, ali i ovog našeg veka. A zatim zaćutati. Jer, posle zločina ostaje samo tišina i prazna strana. Ovo je roman o ćutnji. Onoj stvarnoj, u kojoj se nečujno gube naše lične i kolektivne istine, ali i o metafizičkoj, koja nam ne dopušta da progovorimo. Ili samo mislimo da smo nemoćni pred njom. Između tereta nasleđenog saznanja o zataškanom zločinu i imaginacije, kao poslednjeg utočišta pravde i pokajanja, autor iz pozicije uljeza i osećaja sopstvene suvišnosti ispreda mnoštvo naizgled divergentnih epizoda. I priča nam priče iz zajedničke prošlosti, koje nisu identične. Jer nas roman podseća na to da i sećanja imaju hijerarhiju i da nismo toliko saznali od sećanja, koliko od zaborava.

Kao i Tamara Mitrović, koja je na početku svog govora citirala Danila Kiša, i Stevo Grabovac učinio je isto, zahvalivši na uručenom priznanju:

– Ovu knjigu pisao sam dugo, možda i predugo. Ona je na iskušenje stavila svu moju veru, ideale u koje sam verovao, i postavila pitanje na koje nisam mogao dati odgovor. Pre svega, to je pitanje zla i njegove prirode, u naizgled savršenom poretku svemira. Ta količina zla, koje ledi krv u žilama, postala je pitanje svakodnevnog postojanja, iako možda naivno mislim da rešenje svih naših problema naprosto leži u tome da mislimo na drugo ljudsko biće, ne iz nekakve koristi, već iz čiste, jedinstvene, iskrenosti.

Iz nečega što postoji u nama, a što zovemo ljubav. Spoznaja da sam sedamdeseti dobitnik Ninove nagrade stavila je pred mene potpuno nedostojnu odgovornost i čast da stojim u društvu onih koji su proteklih sedamdeset godina stajali na ovom mestu, a među njima su oni od kojih sam učio da pišem i čijem sam se delu neskriveno divio. Ja sam jedan od onih pisaca koji su došli iz anonimnosti, tako da ovu nagradu shvatam ne samo kao priznanje mom radu, već i radu mog izdavača. Želim da izrazim zahvalnost članovima žirija što su prepoznali moj rad, i suštinu ovog romana, koji u jednom svom delu osvetljava i sudbinu pisca na ovim našim prostorima.

A sudbina pisca je izvesna, kad se pogase svetla, kad se spusti zavesa, kad ovaj spektakl prođe, on ostaje prepušten samo svojoj samoći, a ona svaki put postaje sve veća i veća. Hvala vam što ste prepoznali književni kvalitet pisca koji dolazi iz druge sredine i piše o marginalizovanim likovima i događajima, čiji stil i način pisanja teži jednostavnosti i pripovedanju priče o sumanutim vremenima što su nam dodeljena da u njima živimo – rekao je Stevo Grabovac.